Познат нам је западнословенски обичај изношења обредне лутке, на окончању зимског периода, назване
Morаna,
Mоrena,
Marzanna али и
Zima,
Śmiertka или
Smrtelnička којa се уништавала најчешће спаљивањем и потапањем. Слично се поступа и са лутком спаљиваном у склопу Масленице, источнословенског обреда предпролењег периода. Лутка је најчешће названа по самој прослави, док се у Украјини јавља и облик
Марена,
Мара. Сличне поступке затичемо на југу, у Хрватској, где се у склопу сличних покладних поворки спаљује и обредна лутка.
Занимљиво је да начин поступања са обредном лутком затичемо описан кроз предају са Маљена о Краљевић Марку и крчмарици Мари. Наиме, говори се како је Марко због издаје запалио Мару која је отишла на реку, где је безуспешно покушала да се угаси. Ово предање уткано је и у топонимију тог краја, тако срећемо Крчмарску реку али и Марин брег. Различити облици сукоба Марка и крчмарице бележе се у предањима и песмама широм јужнословенског простора. Таква је и песма „Марко Краљевић и аждаха“ где се поново јавља крчмарица која га издаје за шта је он кажњава спаљивањем.
„Он ухвати Росу крчмарицу,
Срдито јој Марко говорио:
»Стани море, да ти пиво платим?«
Обуче јој воштану кошуљу,
Пак запали су четири стране,“ [1]Уз то, мотив утопљене девојке, може се назрети у топониму Дивчибаре, који се јавља на више места у северозападном делу Србије. Приметно је и да се у близини Дивчибаре код Цветковца налазе и Марин вир, Марин брод, Марина ливада, Марин јасен и Марин гроб. Овакво сабирање митолошких назива предела може указати на трагове старије митске слике.
Текст:
Ивана Мораревић, Душан БожићЛитература:
Ивана Башић - „Слике у речима“, Етнографски институт САНУ, Београд, 2016
Александар Лома - „Дивчибаре-топономастички траг паганског аграрног обреда“, Кодови словенске културе 5, 2000, стр.146-157.
[1] Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Јуначке пјесме старијег времена. Књига трећа. Скупио Богољуб Петрановић. У Биограду, у државној штампарији 1870., стр. 107-114. Слика:
Максим Сухаров - Масленица
