Угао

Њиме се може представити читав дом, а сама реч за пребивалиште људи коју употребљавају Јужни Словени произилази управо из корена *kǫt. Овај део куће представља границу између познате унутрашњости и непознатог, које се налази споља. Тиме сам угао бива у стању неодређености као граничник између знаног и незнаног. Слично прагу, међи или раскршћу. Ураво зато ће у куту бити вршени разноврсни ритуали. Превасходно они који се тичу граничних обреда у животу појединца, зато се дете полагало у углове, млада би их чашћавала по уласку у нови дом, док ми мртви били полагани с главом према углу. У њима би се полагали и сви ритуални предмети кориштени током године, попут врбе којом се шибало или последњег снопа. Такав кут у коме су вршени сви главни ритуали међу Источним Словенима носио је назив предњи, свети односно красни угао, а поред њега ту су и угао са пећи, женски или задњи и угао код врата.  Међутим угао је уједно и тачка која је најудањенија од центра куће, а будући границом њега ће походити и различита бића граничног простора, попут кућног духа - домовоја. Исто тако у куту ће бити настањена и змија чуваркућа која отелотворује претке. Ова повезаност предака са домом који су настањивали увиђа се приликом задушница и других презника посвећених прецима у којима се они чашћавају посредством углова.

Текст: Душан Божић

Литература:
Татьяна А. Агапкина - „Угол“, „Славянские древности“, том V, Международные отношения, Москва, 2012

Фотографија:
Красный Угол

Освртање

Напуштање места на коме је вршен какав обред, проласком поред нечистог места или током самог шетања по мраку не ваља се освртати. Забрана ове радње је присутна у многим обредима па се тако људи не осврћу након повратка са гробља да их мртвац не би пожелео. Након вађења живе ватре не окрећу се на место где се она вадила како њена магијска моћ не би ослабила. На Божић, када се вуку односи вечера на раскршће у повратку се не окреће, као и након магијских радњи јер се сматра да се чином освртања прекида нит између овостраног и оностраног што значи да ритуал није завршен. Такође, не осврће се након завршеног обреда скидања болести или бачене магије јер се сматра да ће се тиме све вратити на претходно стање.
Текст: Милош Костић

Литература:
Радомир Р. Подунавски - „Традиционално Балканско вештичарство“, Еsotheria, Београд, 2007
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970

Слика:
Oсвртање – Милош Костић

Међаш

Граница земљишног поседа одређеног насеља и имања у њему, назива се међа. Када није било могуће утврдити природну границу помоћу река, планина, долова или стабала, постављао би се камен међаш. Постављање овог граничника пратио је низ обредних радњи, а самом полагању присуствовале би све стране које су њиме омеђане. Након тога међаш се сматрао светињом. Избегавало се било какво његово скрнављење, па чак и само додиривање. Исто тако око њега би обилазиле и обредне поворке. Тако да је практична улога међаша била додатно прожета светошћу.  Тиме што се налазио на граници бивао је у стању неодређености прожет божанским и оностраним.

Текст: Душан Божић

Литература:
Душан Бандић - „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991
Бранислав Русић  - „Старији обичаји код одређивања земљишних међа и око пољских радова у Кичевији“, Гласник етнографског музеја у Београду XIX , 1956, стр.1-26.

Фотографија:
Мартин Мартинов