Ђубриште

Наиме, реч ће бити о гомили на коју се одлаже органски отпад једног домаћинства. Овакво место налазимо на ободу имања а може бити названо још и „сметлиште” односно „буњиште”. Налазећи се на граници познатог и страног ђубриште ће попут раскрснице, дрвљаника, прага или моста престављати једно од стецишта како разноврсних бића тако и самих предака. Ова двојака природа огледа се у томе да се на ђубриште бацају остаци да струну и до краја пропадну самим тим оплемењујући земљиште и поспешујући плодност. Таква неодређеност места чини га погодним за извршавање различитих магијских поступака, попут кађења болесника. Првим одласком на ђубриште млада додатно потврђује своју везу са новом породицом, док се код Руса и Пољака бележи чак и пренос ђубришта приликом пресељења у нови дом. Познато је и да се у склопу пролетњих обреда ђубриште спаљује, са намером да се растерају све штеточине.

Текст:
Душан Божић

Литература:
М. М. Валенцова - „Буњиште”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001
М. М. Валенцова  - „Ђубре”,  „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Marijan Stojković - "Sobna prašina, smeće, metla i smetlište", Zbornik za narodni život i običaje 30, 1935, str. 17-31.

Fotografija:
Compost - Edward

Оловина

Зебележено још и као олавина или аловина представљаће назив за једно старинско пиће. Наиме, реч је о напитку справљеном од житарица најчешће јечма или чак овса. Записана сведочанства говоре о различитим начинима справљања. Сам израз се бележи на читавом словенском југу од Бугарске све до Словеније где се очувао у коренском облику "ol" као синоним за пиво. Осим на југу, познат је и код Источних Словена где речи "ол", "оловина", "олава" или "аланя" значе пиће са додатком хмеља и другог биља, талог настао при справљању пива или кваса односто напросто пиво. Слично је и у другим индоевропским називима, превасходно балтичким лит. и лет. "alus",  као и германским исл. "öl", дан. "øl" и енг. "ale" све у значењу пиво или одређена врста сличног напитка. Занимљиво је да се оловина јавља уз медовину као формула балтословенских фолклорних текстова лет. "alu midu" као и лит. "madu ar olu" чему одговара израз из руских бајки "мед-пиво".

Текст:
Душан Божић

Литература:
Јасна Влајић-Поповић - Оловина, старинско пиће налик пиву, Кодови словенских култура 2, 1997, стр.163-169.
Сима Тројановић - Главни српски жртвени обичаји Старинска јела и пића, Просвета, Београд, 1983

Слика:
 Андрей Шишкин- Тризна

Бела пчела

Овај израз сусрећемо код Срба као родбински назив којим се означава најдаљи потомак. У зависности од краја овако се именују треће, четврто или чак пето колено, односно деца чукунунучади. Занимљиво је да порекло израза налазимо управо у пчеларству. Белим пчелама ће се називати трећи односно четврти рој који се изроји у једној години. Да би се овако нешто догодило, година мора бити изузетно родна и погодна за ове инсекте. Имајући то у виду не чуди појава израза "беле пчеле" као ознака богатства и реткости. У Бољевчком срезу се благосиља речима: "Да бог да стекао беле пчеле", док у околини Гацког фраза "стећи бијеле пчеле" управо значи "бити богат". Тако овај српски родбински назив у себи сажима жељу за богатим и бројним потомством.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Марта Бјелетић - Беле пчеле, Кодови словенских култура 6, 2001, стр. 106-118.

Слика:
Душан Божић - Белојара пчела

Пастир

Занимање које настаје још приликом припитомљења животиња поред своје свакодневне сврхе чувања стоке понеће и бројне магијске одлике. Чувајући благо словенског народа, одвојен од људи, пастир борави на пропланцима, омеђан шумом. Из угла тадашњег житеља села, он се налази у неодређеном положају, изван заједнице бивјући и даље делом исте, као такав успева да успостави односе са оностраним бићима попут вила или лесника. У северним областима Русије сматрају да управо овај шумски дух пастиру омогућује магијске способности заштите стоке, некада се описује толико блиски однос да лесник борави на неизоставном пастирском штапу. Ако би се по повратку у заједницу крајем јесени пастир вратио са нетакнутим стадом био је поштован због свог умећа али и магијских моћи којима је одагнао вукове и друге звери. Стога не чуде бројне појаве пастира у различитим светковинама, он би палио ватру о дугодневици или долазио као полаженик на Божићно јутро а током зимског раздобља када нису са стадом пастири врше бројне имитативне магијске поступке попут везивања чворова како би им стока остајала на окупу и како би вуковима затворили чељусти. Увиђа се да ће на пастира прећи одлике митског вучјег пастира који управља над зверима тако чувајући благо људи. 

Текст:
Душан Божић

Литература:
Mirjam Mencej - "Pastirji - čarovniki", Studia Mithologica Slavica, 3, 2000, str. 115-124
Веселин Чајкановић - „О врховном богу у старој српској религији, СКЗ”, Београд, 1994.
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970

Слика:
Душан Божић - „Древни пастир”

Пас

Први припитомљени грабљивац уједно ће постати људски сапутник кроз повест и развитак човечанства. Иако је данас претежно схваћен као умиљати љубимац, цењен због својих одлика оданости и пожртвованости, његова основна улога у друштву била је заштита људских добара односно читавог домаћинства. Стога су посебно вредновани неукроћени и опасни пси. Oвакве одлике их постављају на границу између уређеног и дивљег, доброг и лошег. Управо такво двојако становиште запажамо у изворнима словенским веровањима. Ово се примећује у односу са вампиром којег пас, најчешће потпуно црн, може нањушити. Пас, такође, може и сам проузроковати повампирење прескоком преминулог. Од паса се клоне и друга митска бића, попут дрекавца, док ће исто тако његово обличје каткад преузимати вештице или здухачи. Овако схваћен, пас задржава своју природну везу са непознатим и оностраним, док бива уроњен у људско друштво, ред и цивилизацију.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Aneta Svetieva - "He is a dog, but I am a bigger dog than he is", Studia Mithologica Slavica, 5, 2002, pp. 131-144.
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Слика:
"Shepherd and his faithful dog" - Jakub Rozalski

Авет

Познато и под именима „приказа” или "утвара” у питању је биће које бесциљно лута светом. Авет или аветиња у српском језику данас представља скуп одређених људских особина, митолошко биће али и рушевине.
У Македонији ово је дух грешне особе која је дуго боловала пред смрт или мукотрпно умирала. Он се углавном јавља у облику човека измореног и ружног лица, огрнут у бели чаршав.
Овај појам се често користи и у клетвама и погрдним изразима.

Текст:
Селена Кривић

Литература:
Љ. Раденковић - „Авет, аветиња”, ,,Словенска митологија – енциклопедијски речник'', Zepter World, Београд, 2001.
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970

Слика:
Душан Божић - „Авет”

Берегине

Овако именована бића запажамо код источнословенског народа. Сам назив нам је познат посредством староруских текстова где се берегине наводе као једно од бића којима Словени указују поштовање.  Тако извор из XIV века, „Слово св. Григорија”, казује: „они, Словени, тад почеше жртву приносити роду и рођаницама, пре Перуна бога њихова, а пре тога жртву приносише вампирима и берегинама.” Слични су и остали извори који ће ова бића наводити само именом, ипак забележене су и одређене појединости. Тако путем нешто каснијег извора сазнајемо да су берегине женског обличја али и да их је мноштво будући да се говори о „три девет сестрица” односно „седам сестрица”. Изводећи њихово име из протословенског *bergъ у значењу „обала” уз чињеницу да се ова бића спомињу уз вампире навешће бројне истраживаче да берегине објасне као „обалкиње" односно онострана женска створења настањена на обалама река. Оваква дефиниција приближила их је добро познатим русалкама. Међутим у старим изворима наилазимо и на облике са другачијим почетним словом попут „верегинямъ” или „перегини”. Са овим последњим везује се старословенско „прѣгынiа” протумачено као „брдо прекривено шумом” што би их изједначило са бићима као што су виле нагоркиње. Сличан назив „перегеня” бележи се на простору Украјине двадесетих година прошлог века. Сада се ради о обичају у ком се овако назива девојка коју након рада у пољу остала младеж обмотава појасевима а затим проноси кроз село искајући дарове. Ово ће бити једини забележени етнолошки извор са помињањем макар сличног имена, те остаје нејасно да ли и у каквој вези он стоји са поменутим средњовековним текстовима. Чињенично стање неће одвратити бројне жеље да се код берегина види нешто више, тако ће одређени Украјини писци „Берегињу” прогласити древним украјинским божанством, неосновано јој приписујући старатељство над домом, мајчинством и породицом. Овакве произвољне оцене брзо ће се раширити у некритичној литератури па ће и различити прикази женских фигура у везу или на писаницама бити доведени у везу са овим измаштаним божанством.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Вильо Й. Мансикка - „Религия восточных славян”, ИМЛИ РАН, 2005
Никита И. Толстой - „Берегини”, Славянские древности, том 1, Международные отношения, Москва, 1995
Юлія Буйських - „«Берегиня»: спроба деконструкції одного «кабінетного» міфа”. 24.05.2018, http://uamoderna.com/md/buyskykh-berehynia-myth
Radoslav Katičić - "Božanski boj", Ibis grafika, Zagreb, 2008

Слика:
Берегини - Юлия Маслова

Девојка из двора

Идући даље трагом обредних песама јужнословенских народа примећујемо још један мотив који се изнова јавља. Запазићемо посебну девојку, можда баш ону рођену о Великдану, њену везу са небеким телима али и мотив свадбе који ове песме често прати. Наше трагање започињемо песмом са острва Крк: 

Katičić, str. 256-257.

Затичемо кошуту која прикупља драгоцене метале и предаје их ковачу. Овај ће из њих начинити кључеве којима се отвара град, односно утврђење. Тамо откривамо деветоро браће и сестру им Манду коју браћа желе удати за небеско тело. Да разумемо како наизглед обична девојка може имати оваквог супружника помоћиће нам песма из Херцеговине:

Караџић, бр. 253.

Поново је ту иста она росна кошута, међутим сада она говори једино о девојачкој лепоти. Из овог описа увиђамо да се девојка лако може поистоветити са небеским сјајем, па не чуди што јој браћа у претходној песми траже младожењу међу небесницима. Увид у даље појединости пружа нам песма записана у околини славонске Пожеге.

...
На јасену дуге гране,
На гранама златне ресе;
Ја устрго једну ресу,
Па је носим кујунџији,
Да м' сакује златне кључе,
Златне кључе сваке руке,
Да отворим б'јеле дворе,
Б'јеле дворе и градове,
Да ја видим шта ј' у двору?
Ал' у двору огањ гори,
А у огњу коло игра:
У том колу девет браће,
Девет браће, све рођена,
Међу њима сека Марта,
На глави јој златна парта,
И свилена подвезача,
И два мила милодува,
И четири калопера,
И две траке сува злата.
Цичи, плаче сека Марта,
Тјешило је девет браће,
Девет браће, све рођена:
Шут', не плачи, сека Марто,
Даћемо те горе Богу;
Све звјездице - јетрвице,
А Даница - заодница,
Два анђела - два ђевера,
Сјајан мјесец - то је свекар,
Заодница - свекрвица!"

   -Крстановић, бр. 23. 

 
Песма почиње сакупљањем златних реса са дрвета што је раширени свесловенски мотив. Из реса се израђује посебан, златни кључ, којим ће се откључати двор. Видимо да то није било какво утврђење већ добро познати бели двор односно град, препознан као боравиште словенског громовника. Поново наилазимо на деветоро браће и десету им сестру, овде названу Марта. Говори се о лепоти девојке и њеном  богатом уресу док истовремено дознајемо да она тугује. Браћа туговање заустављају намером да сестру удају у небеској свадби као и у првој веријанти песме. 

Додатно појашњење спомињања белог града доћиће из бугарске предаје:

Миладиновци, бр. 375.

- Београде што ми се белиш? Има нешто зашто се бели, у њему је Мара Београђанка, лице има као јасно сунце, очи има као црно грожђе, обрве има као пијавице, грло има као месечину; Зато се Београд бели.

Сада видимо да сам град постаје бео од сјаја којим девојка зрачи. Опис њене лепоте одговараће песми забележеној у Херцеговини тако да поново срећемо лице које сија попут сунца и грло истоветно месечини. Девојка ће овде понети добро познато име Мара. Овако названу је затичемо и у једној ђурђевданској песми из Туропоља:

Katičić, str. 128-129.

И овде је Мара у граду, да је он бео дознали смо посредно. Као и девојка из Пожешке песме и она тугује јер је остала неудата. Оно деветоро браће постали су јој девери, што је могуће једино ако је реч о родоскрвомспоју брата и сестре.  Ипак свог изабраника овде Мара одређује сама, њега, помоћу златне јабуке, проналази у Јури, Зеленом Јурју односно Јарилу.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Здравко Крстановић - „Златна пјена од мора - народне пјеме Срба у Хрватској”, Рад, Београд, 1990
Radoslav Katičić - "Zeleni lug", Ibis grafika, Zagreb, 2010
Вук С. Караџић - „Српске народне пјесме из Херцеговине”, Беч, 1866
Константин и Димитар Миладинов - „Бѫлгарски народни пѣсни”, Загреб, 1861

Слика:
Андрей Клименко – „Сказительница“

Позлаћено перје

Честа је појава украшавања ратничког оглавља перјем, што срећемо и код словенских народа. Назив челенка, који потиче из турског језика, односи се на посебну врсту металних украса за капу облику три или више пера. Обе врста украшавања спомиње народно предање у бројним забележеним песмама. У њима се челенка појављује као честа одлика јунака, као у: „...Дарива ми господу сватове, Дарива им пера позлаћена, Тер јунаци носе поврх главе...“. (Вук IX, стр.  173.)  Исто тако и птичје перо заденуто у капу одражава јунаштво носиоца.О томе сведочи раскошни митопоетски опис светог Ђорђа: „...Пред тамницом чудан добар јунак На витезу коњу зеленоме, И на њему чисти зелен скерлет, На глави му красан самур-калпак, За калпаком ноја птића крило...“. (Вук IV, стр.6.) Мали је број сачуваних украса ове врсте, али један међу њима буди знатижељу. То је челенка случајно пронађена 1954 године у Такову.  Чини је шест сребрних пера причвршћених за овалну плочицу која је богато украшена. На њој су приказани дрво света у чијој крошњи је људско лице, на средини је приказ Сунца док се у корењу одвија бој између змије и птице.

Текст:
Ивана Мораревић, Душан Божић

Извори:
Вук С. Караџић - „Народне српске пјесме IV“, Беч, 1833
Вук С. Караџић - „Српске народне пјесме IX“, Биоград, 1902
Ђорђе Тешић - „Челенка - "оковано перје“, Гласник Етнографског музеја у Београду 21, стр. 131-154.

Слика:
„Перјаница“ - Душан Божић

Шаралице за хлебове.

Познато је да се у животу Словена сусрећемо са великим бројем обредних хлебова, приметно је такође да су многи од њих украшени на различите начине. На њима се могу налазити фигуре од теста или се шаре постижу утискивањем виљушке, кости или посебно справљеном дрвеном шаралицом. Оваква шаралица је најзаступљенија код балканских Словена а сам предмет ће понети називе "лопар", "шаралица", "крушно слово" односно "слово".  Од изворних народних мотива издвајају се различити соларни симболи попут розете, равнокраког крста или свастике. 
Овим симболима настоји се појачати магијско значење самог хлеба и нагласити његова веза како са снагом сунца тако и са оностраним из ког навире плодност.

Текст: Ивана Мораревић, Душан Божић

Литература:
Петар Костић - Збирка шаралица за обредне хлебове у етнографском музеју у Београду, Гласник Етнографсог музеја у Београду, књ. 30, стр. 91-112.

Слика: Лопари из Пага (непознат аутор)

Здравац

Ова зељаста биљка изворно распрострањена широм Балкана задобила је посебне улоге код овдашњег словенског становништва. Здравац ће бити најприсутнији у пролећним обредима, када ова биљка почиње да цвета. Тада се његовим цветом ките стамбени објеткти, различити ритуални предмети као и особе које ове обреде обављају. О његовом значају у прилог говори и то што ће брање цвећа уочи великих светковина бити називано „идење у здравац”. О томе сведоче и песме које се овом приликом изводе. Свој назив је ова биљка заслужила својим лековитим својствима, због чега се примењује у народној медицини. Уз то приметна је и магијска улога здравца. Он се користи као уопштено заштино средство, па се болесници или породиље купају водом у којој је преноћио здравац.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Веселин Чајкановић - „Речник српских народних веровања о биљкама”, СКЗ, Београд, 1994

Слика:
Geranium macrorrhizum - J. Curtis

Рођење о Великдану

У народним песмама са самог југа јужнословенског простора уочавамо занимљив мотив где се говори о посебном рођењу које се одвија на Великдан. Заједничко многобројним песмама је да се рађа женско дете а из богатих описа примећујемо да је реч о веома важној особи.

Тако песма забележена у дебарском округу гласи:

Ястребов, стр.137.

Девојчица која се рађа носи име Марија, пропраћено придевом бела. Битни тренуци њеног живота, од рођења до свадбе, одговарају великим светковинама током године. Овакво низање календарских празника налазимо у различитим песмама словенских народа.

Руске великданске песме певају:

...
Први празник - свети Великдан,         Первый праздник - святой Велик день
други празник - Јуриј-Јегорја              другой праздник - Юрий-Егорья
трећи празник - свети Никола           третий праздник - святой Никола
свети Велик дан с црвеним јајем       святой Велик день с красным яйцом,
Јуриј-Јегорја са свиленом травом     Юрий-Егорий с шелковой травой
свети Никола са сетвом                    святой Никола с засевочком

-Katičić, str.27.

Док се у хрватским јурјевским јавља:

Prošal je, prošal, pisani Vazam,

Došal je, došal, zeleni Juraj

...

Sveti Petar oružnik

Usred leta zaštitnik.
                                                    -Katičić, str.28.

Из оваквих песама уочавамо читав ток родности у години. Значајно је да Великдан увек обележава његов почетак. Према томе, дете рођено управо на овај дан, и обележено другим светковинама, неће бити тек обична особа.

Додатно сазнање добијамо путем великданске песме словенског народа са простора данашње Грчке

Верковић, стр. 14-15

/Бре, Маро, Маро, бре бела Маро! Рођена је Мара на дан Великдан, крштена је Мара на дан Ђурђевдан. Купана је Мара у благом млеку, храњена је Мара са рудим јањем, запојена је Мара са рујним вином. Проклета је Мара од куме, бре никако напоље да не излази, бре да је не види јасно сунце и тамна облачина. Изашла је Мара на дан Великдан, бре кад ју виде јасно сунце, бре грми, грми и тресе се, из ведра неба без облака, бре то се тресе лепа Мара./

И овде запажамо рађање девојчице која ће бити названа Мара. Међутим изједначавање важних тренутака из њеног живота са светковинама завршава се већ крштењем о Ђурђевдану. Текст пева о посебној нези коју дете добија али и уводи мотив клетве. По кршењу забране увиђамо јасно присуство громовника као и Марине громовите црте.  

Занимљива ће бити још једна песма са простора данашње источне Грчке:

 Откак се Мара родила,

навънка не е излязла -

ветерът да я не духне,

Слънцето да я не грее.

Я га се брат хи женеше,

тогав е Мара изльела,

брата си вода да сипе,

ръките да си измие.

Та я Слънцето видело

и се Слънцето запрело

на Марините дворове

три дена и три нощове.

Слънцева майка се чудела -

що стори Слънцо, не дойде.

Я га си Слънце отиде,

майка м' го тихо питаше:

- Що стори, Слънцо, не дойде

три дена и три нощове?

- Мале ле, мила Слънцова,

ти да не меслиш, мале ле,

че аз съм само на небе?

Едно е Слънце на небе,

а друго - Мара на земя.

Очи ми клички станаха,

ръки ми дърво станаха,

не можих, мале, да дойда

три дена и три нощове!   
                                                          -Арнаудов, стр.510.

/Откако се Мара родила, напоље није излазила - ветар да јој не дува, Сунце да је не греје. Кад јој се брат женише, тада је Мара изашла, брату воде да сипа, руке да си умије. Тад ју је Сунце видело и Сунце је застало на Мариним дворима три дана и три ноћи. Сунчева мајка се чудила - шта чини Сунце, што не долази. А када Сунце оде, мајка га тихо питаше: - Шта чиниш, Сунце, не долазиш три дана и три ноћи? - Мале ле, мила Сунчева, ти да не мислиш, мале ле, да ја сам само на небу? Једно је Сунце на небу, а друго - Мара на земљи. Очи ми клички* посташе, руке ми дрво посташе, не могах, мале, да дођем три дана и три ноћи! /

Поново је ту Мара, мада се у овој верзији не помињу тачно време рођења нити разлози за скривање од Сунца. Повод за њен излазак овде је братовљева свадба. Тада се Сунце заљубљује у Мару и бива опчињено њеном лепотом говорећи да је она Сунце на земљи. Сада поред громовитих особина увиђамо и јасне соларне црте чинећи је сунчевом девојком.

Ову небеску раван измештања приче видимо код једног примера из Струге:

Миладиновци, стр. 15-16.

/Родила се лепа Јана, Родила се на дан Великдан, Крстила се на дан Ђурђевдан, Прозборила на дан Спасовдан, Излазила на дан Петровдан. Дочула ју је Јанина кума; Тада јој рече Јанина кума: "Дегиди мори лепа Јано! Ја ти се молим и поручујем ти,  да не излазиш дању без мараме, дању без мараме, ноћу без свеће, да те не погледа Сунчева мајка, да те не испроси за јасно Сунце." Лепа Јана куму не послуша; те излази дању без мараме, дању без мараме, ноћу без свеће. Видела ју је Сунчева мајка, испросила ју је за јасно Сунце, испросила је и узела . Лепа Јана није говорила, није прозборила три године. Тада вели Сунчева мајка: "Дегиди Сунце, јасно Сунце! Лепа Јана ми онемела; да оставимо лепу Јану, да узмемо звезду Даницу, звезду Даницу брзоговорницу." Јасно Сунце мајку дочуло,  испросило звезду Даницу, испросило је и узело. Лепа Јана није бежала. Ставише звезду Даницу, ставише је хлеб да меси, лепа Јана свећом да светли. Догорела је бела луч, изгорела је танке прсте, истопило се златно прстење. Тада јој рече звезда Даница, "Дегиди мори слепа слепице, ако си нема ти ниси слепа, изгореше ти танки прсти." Одговара лепа Јана: "Дегиди мори звездо Данице! Ја нисам нема, ја нисам слепа, само не говорим, атаръ* држим; Прву годину у част сам чинила, у част сам чинила моме тати, другу годину милој мајци; трећу годину јасном Сунцу. Бог да ми убије свекрву, зашто не почека част да одржим, већ доведе тебе овде." Њу је дочула Сунчева мајка, како прича лепа Јана. Наљути се Сунчева мајка, истера звезду Даницу, звезду Даницу, брзоговорницу./

Девојка сада носи име - Јана. Срећемо се са истим помињањем тока године а затим и са кумовском клетвом. Када прекрши забране девојка бива одведена за сунчеву невесту. Даље се прича надовезује на шире посведочени мотив о немој невести ("Нијема Мандалина", Бубало-Кордунаш, бр.30.; "Нијема кадуна Зулфа", Караџић, бр.662.; "Мајка Мару ситно плетијаше", Матицки, бр. 173.). Ова песма остаје у небеској сфери тиме што се у улози заменске невесте налази Даница.

*није пронађено значење речи

Текст:
Ивана Мораревић, Душан Божић

Литература:
Манојло Бубало-Кордунаш - „Српске народне пјесме”, Нови Сад, 1891-1892
Вук С. Караџић - „Српске народне пјесме - књига пета у којој су различне женске пјесме”, Беч, 1841
Миоидраг Матицки - „Народне песме у вили”, Марица српска, Нови Сад, 1985
Иван С. Ястребов - Обычаи и пѣсни турецкихъ Сербовъ, С. Петербургъ, 1889
Katičić, Radoslav, "Zeleni lug", Ibis grafika, Zagreb, 2010
Vitomir Belaj - "Hod kroz godinu", Golden marketing, Zagreb, 2007
Михаил Арнаудов - Вековно наследство, Наука и изкуство, София, 1976
Стефан Верковић - Народне песме македонских Бугара, Београд, 1860
Константин и Димитар Миладинов - Бѫлгарски народни пѣсни, Загреб, 1861 

Слика:
Душан Божић - Колевка

Ступа

Добро је познато да су наши преци уткали своја веровања у све што их окружује. Ово се јасно примећује из опхођења према ступи. Овај свакодневни предмет у домаћинству, чија је главна сврха уситњавање хране, постаје обредни предмет у различитим околностима. Уочљива је  улога ступе у свадбеном обреду, где она представља младу, или уопштено женско начело.  Тако би при пољеској свадби овај предмет облачили у женску одећу. Сходно томе и тучак поприма улогу младожење. Овакво поимање бележимо и у свадбеним песмама попут: „Ој свадба, свадбица, Бог нам је дао. Оженио се тучак, ступу је узео!”.  Значајна је и њена заштитничка магијска улога када се различитим поступцима настоји сачувати од зле силе. Код Источних Словена сусрећемо веровање да не треба остављати не прекривену ступу да је ноћу не би користила нечиста сила. Управо се Баба Јага превози у магичној ступи.

Текст:
Ивана Мораревић, Душан Божић

Литература:
Андрей Л. Топорков. - „Ступа”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001

Слика:
Душан Божић - ”Ступа”

Бор

Овај четинар својом висином, дуговечношћу и зимзеленом крошњом надахнуо је машту словенског народа који ће му подарити значајно место у својим веровањима. Тако бор бива местом окупљања вила и других бића. Такође се неретко сматрао сеновитим, у њему је боравио дух или би дрво израстало из тела преминулих особа. У народу је још увек живо предање о посебним боровима који су вршили улогу записа, крај којих су се изводили обреди и славља о светковинама. О њиховом значају говоре и бројни примери усменог предања где се бор среће у улози дрвета света. Чак је присутно и заклињање овим четинром речима: "борме" и "бора ми".

Текст: Ивана Мораревић, Душан Божић

Литература:
Веселин Чајкановић - Речник српских народних веровања о биљкама, СКЗ, Београд, 1994
Снежана Д. Самарџија - Танковрха јела и зелен бор, напомене уз зимзелено дрвеће у народној поезији, Биље у традиционалној култури Срба - приручник фолклорне ботанике II, 2014, стр. 5-18.

Слика:
Игорь Савченко - Капище

Стазом словенског наслеђа - Морана

Литература:
Belaj, Vitomir, "Hod kroz godinu", Golden marketing, Zagreb, 2007
Белетич Б., Лома А., „Сон, смерт, судьба (наблюдения над праслав. *mora, *mara)“, Slavica Svetlanica, стр. 56-75.
Gieysztor, Aleksander, "Mitologia Słowian", Wydawnictwa Uniwersytetu Warszawskiego, Warszawа, 2006
Иванов, Вячеслав В., Топоров, Владимир Н., „Исследования в области славянских древностей“, Наука, Москва, 1974
Ивић, Павле, „Марен“, Balcanica 32-33, стр. 98-94.
Katičić, Radoslav, "Zeleni lug", Ibis grafika, Zagreb, 2010
Łuczyński, Michał, "Semantika obrzędów wiosennych związanych z Mrazanną i Jarylą", Respectus Philologicus10 (15),  2006, pp. 165-176.
Łuczyński, Michał, "Kognitywna definicja Marzanny", SMS 11, 2008, str. 173 -196
Проп, Ј. Владимир,  „Руски аграрни празнци“, ИК Зорана Стојановића, Сремски Карловци, 2012
Раденковић, Љубинко, „О личним именима митолошких бића у неким словенским клетвама и фразеологији“, Poznańskie studia slawistyczne 3, str.145-158.
Соколова В.К. „Весенне-летние календарные обряды русских, украинцев и белорусов“, Наука, Москва, 1979
Толстая C.М., „Вариативность формальной структуры обряда (Купала и Марена)“, Tartu riikliku ülikooli toimetised V, 72-89

Текст:
Душан Божић

Нарација:
Милош Костић

Музика:
Damir Markotić - Svetoslav(Svarica)

Графика:
Душан Божић

Анимација:
Милош Костић

Детлић

Према народном веровању човек који је дубећи дрво радио на празник кажењен је претварањем у детлића, с тога се ова птица сматра нечистом и њено месо се не једе.
За детлића се сматра да уме да пронађе расковник, магичну биљку која отвара све браве и катанце. Ипак, постоје и веровања која ову прицу повезују с ватром, због изгледа њене главе који подсећа на пламен. Верује се да је она доносилац ватре, да слетањем на кућу наговештава пожар, а дубљењем зида смрт.
Дрво које издуби детлић се искључиво користи за огрев, а никако за градњу куће.

Текст:
Селена Кривић

Литература:
А. В. Гура - „Детлић”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001

Фотографија:
Laszlo Becsy

Жаворонки

Богата словенска традиција познаје више десетина магијских и обредних хлебова, приправљаних у најразличитијим облицима. Такви су и источнословенски хлепчићи обликовани у птице, због чега су понели назив „жаворонки“(шеве). Спремају их у склопу пролетњих обреда и постали су једно од уобичајних средстава у обредима дозивања пролећа. Након печења ово пециво се намењују деци или се качи на кровове кућа, ограде или крошње дрвећа. Притом се певају песме у којима се баш ове птице позивају да донесу лепше и топлије дане.

Жавороночки,
Прилетите к нам,
Топло-летичко
Принесите нам,
Зима надоела -
Вес хлеб поела.
(Соколова, 71)

Текст: Душан Божић

Литература:
Вера К. Соколова - „Весенне-летние календарные обряды русских, украинцев и белорусов“, Наука, Москва, 1979
Владимир Ј. Проп -  „Руски аграрни празнци“, ИК Зорана Стојановића, Сремски Карловци, 2012

Слика:
Максим Сухарев - „Веснянка“

Жива и мртва вода

Осим што се овим придевима означавају стајаћа и текућа вода, исту поделу проналазимо и у скаскама односно бајкама словенских народа. Како из њих сазнајемо сада ће бити речи о изузетним магијским средствима увек обезбеђени од стране посебних бића. Наиме, помоћу мртве воде раскомадани јунак бива зацељен и састављен у првобитни облик. Међутим он и даље остаје бесвестан. Тек након обливања живом водом заиста ће у потпуности оживети. Увиђамо да се ове две течности надопуњују и да су обе неопходне за потпуни учинак. 

Текст:
Душан Божић

Литература:
Владимир Я. Пропп - „Исторические корни волшебной сказки“, Лабиринт, Москва, 2000

Слика:
Виктор Корольков - „Живая и мертвая вода“

Шипак

    Ово жбунасто дрво из породице ружа се најчешће везује за позитивну симболику: здравље, богатство и успех. Иако, као бодљикава биљка, поседује заштитне магијске особине, шипак се сматра ,,нечистим'' јер расте на граници ,,свог'' и ,,туђег'' света, те се сади као ограда.
    У Македонији се најопаснијим сматра пољски шипак, где се зле силе скупљају и под којим се никада не одмара или лежи. У оквиру свадбеног обреда, шипкова грана се користи за свадбени барјак или венац, ради заштите младенаца, приликом чијег сечења се код дрвета остављају хлеб, ораси и просипа се вино. За заштиту деце од вештица, у Србији, у одећу им се зашива шипков плод. У Словачкој се, када се сматра да је домаћинству причињена штета бајањем, у кући се ложи ватра и зидови се шибају шипковим прутом. Чај од шипка се веома цени у Русији, где се сматра да има чудотворну снагу и да може чак и да поврати младост.

Текст:
Селена Кривић

Литература:
В. В. Усачова - „Шипак”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001

Слика:
Виктория Помазкова - Шиповник в саду

Чесница

Приликом сваке велике светковине припремани су посебни обредни хлебови. Ово се лако може приметити на словенском југу, наручито у обичајима српског народа. Тако и прославу краткодневице одликује неколико различитих пецива која се спремају искључиво за ту прилику. Међу њима се истиче чесница, као најважнији хлеб Божићне трпезе.

Мешење
Са припремом ове погаче започиње се рано изјутра, пре свитања, када домаћица одлази на бунар или извор како би захватила неначету воду којом ће тесто бити замешено. Ова вода се спаја са брашном у које је самлевено и неколико зрна из „божје браде“, односно последњег покошеног класја које се чува у кући. Тиме се на хлеб преносе плодоносне особине које ово жито у себи поседује. Месећи, домаћица која спрема ову погачу је одевена у свечану одећу, тако јој исказујући своје поштовање. Она ће у чесницу убацити и одређене предмете по којима ће се предвиђати о срећи њихових налазача, а које ће ови током године чувати као амајлије. Најчешће је у питању кованица као симбол имућности, док се поред ње ту могу наћи и гранчица дрена, зрна жита или парче дрвета са јарма. По завршетку мешења теста домаћица би одлазила у башту и додиривала дрвета на која је хтела пренети плодотворну моћ чеснице. Истом моћи бивали би испуњени и сви предмети који су дошли у додир са тестом или касније испеченим хлебом.

Печење
У времена када су у домовима пламтела огњишта чесница се пекла на жару, под црепуљом. Ово је био посао домаћина који би након печенице сада пекао чесницу. Док је исту загртао жаром изговарао би посебне заговоре попут:

 "Благословио те Бог и данашњи год, у пољу нарастала, српом се нажињала, на вршају се навршила, у амбару се насипала, а у млину се намилала, у наћвама се накувавала, у ватри напјецала а на столу се размрвила" (Кулишић, 58.)

Овако се поново наглашава веза чеснице са целокупном летином, баш у дану од ког заједно са младим Сунцем све треба да напредује.




Обед и обред
Испечени хлеб заузимао је посебно место на Божићном столу, неретко додириван искључиво у рукавицама, смешта се на бело платно или сваковрсно жито и различите плодове. За трпезом се одвија један од најстаријих свесловенских обреда, забележен још с почетка тринаестог века. Домаћин, скривен иза чеснице, пита укућане да ли га виде те након њиховог потврдног одговора изговара жеље за бољим уродом наредне године. Након тога породица ломи хлеб окрећући га и дижући у вис, како би и жито тако високо нарасло. Загледају одломљену парчад да виде кога је каква срећа задесила а потом започињу ручак једући чесницу коју сваки укућанин мора окусити. Чак и преостале мрвице ове погаче у себи садрже плодоносност, те се по свршетку обеда оне посипају у воћњаке или заједно са храном дају благу.





Словенске сличности
Најсличнији овом хлебу балканских Словена наилазмо на Карпатима. Поново видимо погачу спреману од сопственог брашна и неначете воде коју домаћица справља са великом пажњом пратећи бројне ритуалне радње. И у њему се налазе различити предмети које се користе у лечењу и чувају као амајлије. Попут чеснице и овај хлеб се након печења одлаже на платно, зрна или новац док се касније дели међу укућанима али и стоком. Он ће, као и креаткодневица у овим пределима, бити назван крачун.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Шпиро Кулишић, - „Из старе српске религије”, Српска књижевна задруга, Београд, 1970
Мила Босић - „Годишњи обичаји Срба у Војводини“, Прометеј, Нови Сад, 1996
Марина М. Валенцова - „Карачун“, Славянские древности, том 2, Международные отношения, Москва, 1999
Анна А. Плотникова - „Хлеб рождественски“, Славянские древности, том 5, Международные отношения, Москва, 2012

Фотографија:
Владимир Ћосић - Божић 2018