Кађење

Овим термином се може означити свака употреба дима у ритуалне сврхе. У основи ова пракса вероватно почива на практичном истеривању исеката димом и служи прочишћивању. Стога се у магијским обредима дим користи управо приликом отклањања нечистих сила. Такво је кађење, најчешће деце, вучјом или медвеђом длаком како би се отклонила несаница или страва. Оваква веровања оставила су трага у народној медицини, где су димом лечене различите болести. Слично се поступа и са домаћим животињама које су бивале кађење на одређене светковине ради заштите. Осим болести кађењем се отклањају чини и уроци, о чему сведочи српска бајалица:

"Секиром те сечем, ватром те горим, тамјаном те кадим, водом те спирам"
(СМР: 235).

Текст:
Ивана Мораревић, Душан Божић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Анна А. Плотникова  - „Кађење”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001
Слика:
Veronika Gilková - smoke stories

Роса

Митолошко објашњење ове атмосферске појаве јавља се широм словенских земаља. Нека од веровања су да росу сеју виле или русалке, да она излази из земље односно да је то зној земље а такође да се змајеви хране млеком и росом. Гатање о времену се такође радило помоћу где је обилна роса наговештавала лепо време док је роса која се дуже задржавала предсказивала кишу. Роси се приписују лековита и магијска својства те су за њу везани и многи магијски обреди. Један од таквих обреда је и ваљање по росној трави где се сматра да ће учеснику ове магијске радње роса подарити снагу и здравље. Умивање росом је саветовано ономе ко се спремао за лечење бајањем или за друге магијске ритуале и то се сматрало предусловом њиховог успеха.

Текст:
Милош Костић

Литература:
С. М. Толстој , „Роса“, „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001

Фотографија:
Jonas Weckschmied

Сварожић

Божанство под овим именом приви пут ће забележити западноевропски хроничари у XI описујући раскошни храма у граду Радгосту. Каснији хроничари према овом граду именују и само божанство. Забележен као Zuarasici, Suarasiz, помињан је као божанство рата а уједно и као најпоштованији међу локалним становништвом. Поред ових извора пар векова касније у руским списима проналазимо име Сварожич као назив за свети огањ. Тако овај теоним представља једину спону између веровања Источних и Западних Словена. Очигледна је сличност у имену овог божанства и Сварога, а наставак -ић (-ич,-ici,-iz ) често се тумачи као патроним, па се лако изједначава са Дажбогом који се помиње као "син Сварогов". Међутим исти наставак може означавати и једноставну умањеницу те би Сварожић био млади, односно мали Сварог.

Текст:
Ивана Мораревић, Душан Божић

Литература:
Луј Леже - „Словенска Митологија“, ИРО Грфос, Београд, 1984
Хенрик Ломвјањски - „Религија Словена“, Библиотека XX века, Београд, 1996
Николай И. Зубов - „Научные фантомы славянского Олимпа”,  Жива старина 3(7), 1995, стр.46-48.
Лома, Александар, „Стара Словенска религија - један лични поглед из компаративног угла”, Зборник Матице српске за књижевност и језик, вол. 53, бр. 1-3, 2005, стр. 9-28

Слика:
Kazimierz Perkowski - Łado Swarożyc