Влашићи

Овај термин представља српски народни назив за Плејаде, звездано јато које се налази у сазвежђу Бика.  Иако га сачињава три хиљаде звезда̄, голим оком их се најчешће може видети седам, због чега су Влашићи у причама представљени као седморо браће. 

Приметно је да се ово звездано јато спомиње међу разним народима, широм планете. Тако је и код Словена оно нашло значајно место у народној астрономији. Помоћу његовог кретања на небу утврђивало се годиње доба али и доба дана, па је тако сачуван израз:

                                          „Влашићи на заод, ето зоре иза брда “

Српски назив ће наћи паралеле код других јужнословенских и источнословенских језика где се јављају називи: Власожелищи, Власожельць, Волосыни, Волосянка, Власи, Волосожары или Висожары. Који су због сличности у имену повезивани са божанством Велесом, мада остаје нејасна природа њихове повезаности. Исто тако сам назив се у неким словенским народима користи и за друга сазвежђа као што је Орион или Велики Медвед. Исто је и са називом Стожер који се често употребљава као још једно од имена за Плејаде.

Један од општесловенских назива јесте и Квочка или Квочка с пилићима. Међутим овај назив је знан и другим европским и ваневропским народима, тако да се не може са сигурношћу тврдити да се ради о изворном словенском називу.

Слично је и са називом Баба који је најизраженији међу Западним Словенима, а који се такође налази ван словенског оквира. Уз разлику да се звезде често тумаче као пребивалишта предака, те је постанак имена нешто јаснији.

Приметно је колико су Влашићи Словенима били од важности, тако да је у руском језику познато на десетине различитих назива за овај скуп звезда.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Ненад Јанковић - „Астрономија у предањима, обичајима и умотворинама Срба“, САН, Београд, 1951
Мария Э. Рут - „О происхождении русского названия Волосожары (Плеяды)“, Вопросы топономастики. № 5., 1971, cтр. 154-155.
Геннадий Ф. Ковалёв - „Народная астрономия в говорах русскаго и украинского пограничья“, Вестник ВГУ, Серия Гуманитарные науки № 2, 2002, стр. 39-53.
Natalia Ivašina - "Slovanská lidová astronyma: principy nominace", Opera Slavica  vol. 18, iss. 2, 2008, str. 28-37

Фотографија:
"Hubble Refines Distance to the Pleiades Star Cluster" - NASA, ESA and AURA/Caltech

Тиса

Позната је као вилинско дрво. Народна предања кажу да се око њега скупљају и на њему задржавају виле, као и да тиса „расте само на чистом месту”. Код Јужних и Западних Словена имала је улогу свеобухватног чувара од чини и урока, вештица и утвара, као и злих сила уопште.
Због његове заштитне функције, од овог дрвета су спарављане разне амајлије, оно је стављано у одело и у сандуке с оделом, од њега су сачињаване кашике, корице за ножеве, штапове, ђердане, муштикле итд. Људи су тису носили уз тело испод одеће, гранчице су уплитали у гриве коња и убацивали у рогове волова и крава (у претходно пробушене рупице). Девојке су такође увезивале комадиће тисовине у косу. Тисом су се штитила и деца: осим што би им комадић дрвета ушивали у одећу или капу, од тисовине су прављени делови колевки или креветића.
У неким јужнословенским крајевима, постоји посебан ритуал посвећивања тисе, који се назива „дворење тисе”. Поводом овога би невини момак и девојка чували комад тисовог дрвета целе ноћи поред ватре, а у зору би момак опалио метак из пушке и викнуо: „Тиса je предворена!”. Таква би тиса имала посебну мoћ.
Тиса је била присутна и у народној медицини. Од њеног корена справљан је лек прoтив туберкулозе, а кора скувана у маслу, ако би се узимала 40 дана, лечила би падавицу. Међутим, код Западних Словена она је убрајана у опасне биљке: каже се да je њена сенка јако отровна, па стога испод ње не треба спавати. Јужни Словени веровали су да не треба стављати тису на ватру, јер ће човек који то учини умрети исте године.
Текст: Александра Божиловић

Литература:
Веселин Чајкановић - „Речник српских народних веровања о биљкама”, Српска књижевна задруга, 1985
Радомир Р. Подунавски – „Традиционално балканско вештичаство”, Еsotheria, Београд, 2007
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Т. А. Агапкина – „Тиса”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001

Оборавање

 Ова ритуална радња, током које се око, села заоравао магијски круг, имала је за циљ да спречи болести, нечисте силе и уроке да нашкоде селу. Широм словенског света познато је оборавања с тим да, иако је сврха овог ритуала иста, начин за његово извођење се разликује. Тако би, у зависност да ли се оборавање врши превентивно или када је болест већ наступила, поворка орала у тишини или правила буку. Кориштено је гвоздено рало јер се метал сматра заштитним средством од нечистих сила али се исто тако користило рало направљено од храста. Вршиоци ове радње су код источних словена биле жене, код Пољака је забележено да је младић сам вукао рало око села, док је код Јужних Словена био повезан са култом близанаца, где су браћа близанци упрезали волове близанце а рало правили од дрвета близанца тј. од два дрвета која су расла из једног корена. У овом обреду се опет уочава заштитничка симболика круга али и метала и храста.
 Текст: Милош Костић  

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Т.А. Аганкина „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, „Оборавање'', Zepter book world, Београд, 2001

 Слика:
Билибин Иван - Микула Селянинович   

Герман

Под овим називом подразумевамо ритуалну лутку Јужних Словена кориштену за магијски утицај на временске прилике у источним пределима Балкана. Поред саме лутке, Герман је схватан и као биће које утиче на непогоде. Тако да се при појави градоносних облака њему обраћало бајалицама попут ове:

„Дур Германе, овде твоје место не,

У планину пустелију, Германе,

Ливаде су некошене, Германе,

Пченице су непожете, Германе,

Лојза су још необрана, Германе,

Момчадија нежењена, Германе.“

Ритуал у ком се користи лутка са тим именом обављале су претежно женске особе. Герман би се најчешће справљао од глине, са израженим фалусом уз додатне украсе од плодова и вуне. Потом, би га полагали на даску или у мали ковчег и носили до реке, где би био сахрањиван или бацан у воду. При томе жене су нарицале, плакале, и односиле се према ритуалу као према стварној сахрани. Упитане о узроку смрти, одговарале су:  „Умро Герман од сушу да дође киша“, што је била и функција овог обреда. Исто тако, додуше ређе, ритуал је вршен са жељом да се прекине кишна сезона. Овај обичај вршен је крајем јуна, али и по потреби услед велике суше или обилних падавина.

Готово индентичан обред јавља се у Румунији где носи назив Caloian. Међутим, за нас је овде занимљивија паралела са једним обичајем вршеним у Русији. Наиме крајем јуна би се справљала лутка од сламе, крпа или глине са упечатљиво израженим фалусом, затим би се полагала у ковчег и уз оплакивање жена ношена је до речне обале где би се сахрањивала. Овакав обред носио је назив Ярилину плешь погребать а сама лутка именована је као Јарило.

Тако из руског примера можемо увидети изворни словенски назив овог обреда који сусрећемо на Балкану, на примеру сеоске заветине у Банатском селу Загајица која се називала управо Јарило.

Текст: Душан Божић

Литература:
Миленко Филиповић - „Трачки Коњаник“, Просвета, Београд, 1971
Слободан Зечевић - „Герман“, Гласник Етнографског музеја у Београду 39-40,  1976, стр.249-263
Radoslav Katičić - "Zeleni lug", Ibis grafika, Zagreb, 2010

Фотографије:
Примери из Бугарске