Бадњиданска слама

Као саставни део Бадње вечери јавља се и уношење сламе у кућу. Њен значај се примећује на самом уласку у дом када особу која доноси сламу укућани обасипају житом. Том приликом она квоца опонашајући кокошку, док остали, понајвише деца, идући за њом пијучу. Слама ће бити распрострта по читавој соби. Као древнији облик јавља се посипање сламе по поду око огњишта, где би се те вечери и обедовало. У новија времена када се вечера вршила за столом слама је посипана испод али и по њему. Овако, на слами, постављена трпеза указивала је на везу са прецима као и одношење сламе на гробове на којој би се мртвима нудила храна. Током Бадње вечери у слами су остављани предмети које су укућани хтели магијски испунити плодоносним одликама сламе али и значајем читавог обреда. Потом би и укућани своје место за починак налазили на истој слами како би и сами дошли у додир са магијским. Након најчешће три дана слама је изношена из домаћинства. Она је потом спаљивана или остављана на одређеним местима попут њиве, штале или воћњака како би и на њих пренела све особине којима је испуњена.    

Текст:
Ивана Мораревић, Душан Божић

Литература:
Шпиро Кулишић - „Из старе српске религије”, СКЗ, Београд, 1970
Веселин Чајкановић - „Мит и религија у Срба“, СКЗ, Београд, 1973
Мила Босић - „Годишњи обичаји Срба у Војводини“, Прометеј, Нови Сад, 1996

Фотографија:
Muzeum Wsi Kieleckiej

Жрвањ

Ови велики камени котури у средишту сваког млина од старина су вршили млевење житарица у брашно. Громогласна бука коју при томе стварају лако се повезује са најпродорнијим звуком који долази са неба. Тако се и жрнови могу видети у улози каменог оружја громовника чијим трењем он производи муње док уз буку одломљена парчад падају на земљу у облику камених стрела. 

Текст:
Душан Божић

Литература:
Адам Е. Богданович - „Прежитки древняго міросозерцанія у Бѣлоруссовъ“, Губернская Фипографія, Гродна, 1895
Radoslav Katičić - "Božanski boj",Ibis grafika, Zagreb, 2008

Слика:
Душан Божић - „Жрвањ“

Дрвљаник

Ово је место на коме се смештају и цепају дрва за огрев куће, а у народу се сматра једним од „нечистих” места, попут прага, раскрсница, ђубришта и гробаља. Често, због своје граничне позиције између „свог” и ,,туђег” бива простором погодним за извођења магијских ритуала, а одлазак на ово место ноћу се избегава.
Дрвљаник се јавља као место на ком се врше различити обреди из живота појединца. Тако у Србији постоје веровања да трудница не сме ићи на дрвљаник јер би зли духови могли нашкодити нерођеном детету. Док се у Полесју на дрвљаник износи клупа на којој је лежао покојник, а у Србији се овде просипа вода после његовог купања. На дрвљанику може бити одлаган бадњак, на овом месту се могу приносити жртве или је ради заштите од вукова у њега забадана секира. На Руском Северу, ради боље муже крава, домаћице скупљају по туђим дрвљаницима иверје звано „Коровушки” или „Кравице” и стављају га у ведро за млеко.

Текст:
Селена Кривић

Литература:
В. В. Усачова - „Дрвљаник”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001

Мрежа

Овај предмет из рибарске свакодневице добио је и магијску примену у животима Словена. Затичемо га у свадбеним обредима северне Русије када се мрежом опасују младенци у циљу њихове заштите од злих утицаја. Док ће код Кашуба и Македонаца она бити кориштена при погребном обреду, сада како би штитила заједницу од негативног утицаја покојника. У оба ова случаја мрежа има исту улогу, она представља препреку злој сили која је принуђена да је развеже. У мрежи се тако умножава позната заштитничка улога чвора.

Текст:
Ивана Мораревић, Душан Божић

Литература:
Никита И. Толстој - „Језик словенске културе“, Просвета, Ниш, 1995

Слика:
Hands - Enrico Di Girolamo

Снови

Као саставни део људског живота сан представља неизбежни сусрет са непознатим, несталним и загонетним. У словенском народном предању ступање у овакво стање свести изједначавало се са ступањем у онострано. Приликом спавања душа би привремено напуштала тело док су снови доживљавани као њено ноћно путовање. Овим проживљеним догађајима придавао се велики значај. Обично би први разговор након буђења било казивање и тумачење снова. Општеприхваћено је да снови поседују пророчку моћ те се у народу развио посебан образац тумачења појава у сновима. Занимљиво је да у различитим словенским народима можемо уочити истоветно протумачене појаве. Тако на примем сневање бистре воде представља повољан предзнак док би мутна или прљава вода била неповољна.

Текст:
Ивана Мораревић. Душан Божић

Литература:
Жарко Требјешанин - „Симболика снова - неке српско-руске фолклорне паралеле”, Заједничко у словенском фолклору, САНУБИ, Београд, 2012, стр. 349-367.

Слика:
Максим Сухарев - „Сон Смерти Брат”

Стазом словенског наслеђа - Газдик

У дванаестој епизоди овога серијала говоримо о покровитељу домаћинства и укућана - газдику.

Литература:
Беновска-Събкова, Милена, „Змеят в българския фолклор“, БАН, София, 1992
Виноградова, Н. Людмила, „Народная демонология и мифо-ритуальна традиция славян“, Индрик, Москва, 2000
Виноградова, Н. Л., Левкиевская, Е. Е, „Духи домашние “, Славянские древности: Этнолингвистический словарь в 5 томах, том 2, Международные отношения, Москва, 1999
Гура, В. Александр, „Символика животных в славянской народной традиции“, Индрик, Москва, 1997
Dźwigoł, Renata, "Polskie ludowe słownictwo mitologiczne", Wydawnictwo Naukowe Akademii Pedagogicznej, Kraków, 2004
Зечевић, Слободан, „Митска бића српских предања“, Вук Караџић, Београд, 1981
Климова, Дагмар, „Hospodářik в поверыях чешского народа“, Славянский и балканский фольклор, Индрик, Москва, 2000, стр. 162-176.
Левкиевская, Е. Елена, „Домовой“, Славянские древности: Этнолингвистический словарь в 5 томах, том 2, Международные отношения, Москва, 1999
Левкиевская, Е. Елена, „Змея домашняя“, Славянские древности: Этнолингвистический словарь в 5 томах, том 2, Международные отношения, Москва, 1999
Máchal, Jan, "Bájesloví slovanské", J. Otty, Praha, 1907
Polívka, Jiří, "Z drobné mytologie slovanské. O hospodáříčkovi", Národopisný věstník českoslovanský. roč. X, 1915, str. 73-81.
Раденковић, Љубинко, „Кућна змија у веровању и предању словенских народа“, Гује и јакрепи, БИСАНУ, Београд, 2012, стр. 167-184.
Hirtz, Miroslav - Zmije kućarice, Zbornik za narodni život Južnih Slavena, Zagreb, 1930, str. 243-254.
Horváthova, Emília, "Príroda v svetonázorových predstavách stovenského ľudu", Studia Academica Slovaca 6, Bratislava, 1977, str.161-176. 

Текст: Душан Божић 

Нарација: Милош Костић 

Музика: Damir Markotić - Svetoslav(Svarica) 

Графика: Душан Божић 

Анимација: Милош Костић 

Tонац: Стефан Гашпар 

© 2018 Српска родноверна жупа „Луг Велеса”

Варица

У оквиру обреда повезаних са култом предака затичемо једно јело присутно на свакој трпези. У питању је каша припремљена од разних житарица, претежно пшенице. Њу као једно од најуобичајнијих јела у животу земљорадника које и само зависи од богатства летине, уочавамо као основни дар прецима. Тиме се поје они који су заслужни за успех рода и култ предака се одржава живим. Ово одражава одлике зрневља да чува и обнавља живот .

Текст:
Душан Божић, Ивана Мораревић

Литература:
Веселин Чајкановић - Мит и религија у Срба, СКЗ, Београд, 1973
Владимир Ј. Проп - Руски аграрни празници, ИКЗС, Нови Сад. 2012

Слика:
Владимир Ћосић - Јесење Задушнице 2017

Хорс

У најстаријој источнословенској хроници Повест минулих лета, као једно од божанстава којима Владимир подиже кумир више свог двора у Кијеву биће поменут и Хорс. Првобитно записан као Хърсъ. Овај извор нам нажалост не пружа битне поједности. Тако је и са бројним другим изворима који напросто само именом наводе ово божанство, чинећи га најпоменутијим након Перуна. Стога се већ дуго трага за лингвистичким кореном назива а најчешћа је претпоставка о иранској позајмљеници. Позивајући се при томе на авестанско hvarə xšaētəm, персијско xuršēt‎ односно осетинско хур све у значењу "сјајно сунце, сунце" довешће до обликовања недовољно разјашњење представе о "богу сунца". Непостојање везника између имена Хорса и Дажбога у једном од преписа извороног списа потакнуће мисао о истозначности ова два имена, па ће Хорсу бити приписане и онако лабаво утемељене Дажбогове соларне црте, као потврда иранске теорије. Слично се објашњава и навод из руског епа Слово о Игоровом походу где кнез Всеслав преображен у вука пресеца пут Хорсу, крећући се ка свом одредишту. Иако ће услед помињања ноћног путовања постојати настојања да се ово божанство прикаже и као подједнако неодређен "бог месеца". Ипак све ове теорије бивају пољуљане ако знамо да се иранска претпоставка не може олако прихватити. Она се суочава пре свега са лингвистичким проблемима, уз то ни време и тачно место на ком би до овог утицаја дошло нису јасно одређени нити је уочен теоним иранског порекла који би послужио као основа Хорсу. Међу бројним другим претпоставкама које су ово божанство везивале уз рат, лепоту, злато, коње или петлове на основу иранског, германског, туркијског или грчког исходишта речи издваја се једна. Сада се могуће извориште овог имена поставља далеко у прошлост када су словенска племена делила простор северних црноморских обала са другим индоаријским племенима. То дозвољава да се, као што је случај код Свароговог имена, корен протражи у најстаријем ведском слоју где је очуван у облику hṛṣu. Носећи значења "накострешеност", "уздигнутост", "радост", "задовољство", "пожуда" - односно крајња телесна радост која чини да се длаке на телу накостреше. Тако би уместо нејасног "бога сунца" требало трагати за божанством испуњеним животним нагоном, можда баш оним које нам с пролећа доноси Јарило.

Текст:
Душан Божић, Ивана Мораревић

Литература:
Constantine Borissoff - "Non-Iranian origin of the Eastern-Slavonic god Xŭrsŭ/Xors", SMS XVII, 2014, pp. 9-36.
Александар Лома - „Хорс“, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001
Луј Леже - „Словенска Митологија“, ИРО Грфос, Београд, 1984
Н. М. Гальковскiй - „Борьба христiанства съ остатками язычества въ древней руси“, том I, Харьковъ, 1916
М.А. Васильев - „Язычество восточных славян накануне крещения Руси: Религиозно-мифологическое взаимодействие с иранским миром“, Индрик, Москва, 1999

Слика:
Игорь Ожиганов - Хорс

Врба

Ово дрво у старим веровањима индоевропских народа имало је врло важно место. У обичајима словенских народа врба се јавља као симбол раста, развитка, здравља, умножавања итд. Зато је шибање врбовим прућем саставни део пролећних обреда.

Врбу, која често расте близу река, језера и рибњака, проналазимо у обредима зазивања кише. Тако су, на пример, додоле често од главе до пете биле украшене врбовим гранчицама и од врбе су прављени њихови венци.

Истовремено, врба je, по народним веровањима, била у непосредној вези са разноликим натприродним бићима. Словаци су веровали да на врби борави водењак, Бугари - да на њој живе виле. Белоруси и Пољаци сматрали су да ђаволи јако воле старе, шупље врбе, па отуда изрека: „Заљубио се к'о ђаво у суву врбу“.

У бајањима и народној медицини врба такође има велики значај. Веровало се да се на њу могу „венчати“, тј пренети болести, грозница и главобоља. Вршећи разноврсне обредне радње, болесници би се обраћали врби речима попут: „Не тресем с тебе росицу, него са себе грозницу“, као и „Дадох коњу зоб, волу со, и венчах грозницу за врбицу“.


Текст:
Александра Божиловћ

Литература:
Веселин Чајкановић - „Речних српских народних веровања о биљкама”, Српска књижевна задруга, 1985
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
А. Агапкина – „Врба”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001

Слика:
Simon Park - The Willow Glade

Алатир

Представља камен који је „отац свих каменова“, центар света, а придају му се и лековите особине. Јавља се у руској народној књижевности, где поседује стални епитет „белоужарени''. У басмама одговара центру магичних координата света: на ,,Сињем мору Океану“, на „Острву Бујану“, на пучини „Црног мора“, у „Чистом пољу“ итд. Према веровањима на њему се налази „Дрво света“, огњени стуб, златни престо, златно гнездо и сл. На њему или испод њега су смештени чаробни помоћници, који обезбеђују успех бајалица, испод њега такође, теку лековите реке.

текст:
Селена Кривић

Литература:
О. В. Белова, „Алатир“, „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter Book World, Београд, 2001

Слика:
Максим Сухарев - „Бел-горюч Алатырь-камень“

Сточни бог

У московском крају нашироко је забележен обичај да се медвеђа шапа, или понекад лобања, вешају о ивицу крова сеоских кућа. Оне су тада служиле као амајлије које чувају стоку и доприносе њеном размножавању. Јер је медвед који највише угражава човека истовремено и његов најбољи заштитник. Овај предмет називан је "сточни бог". Истоветан назив познат је као придев којим се у древним летописима описује Велес. Стога се медвед јасно изједначава са Велесом и наступа као његов животињски облик.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Борис А. Успенский - „Филологические разыскания в области славянских древностей”, МГУ, Москва, 1982.
Radoslav Katičić - "Božanski boj", Ibis grafika, Zagreb, 2008

Слика:
Душан Божић - Шапа

Распарчавање

У усменом предању све три гране словенских народа наилазимо на истоветну, језиву загонетку. Она је сачувана међу редовима једне чешке приповетке у којој се говори о надметању два краљевића за руку младе краљевне, приликом чега један просац усмрћује другог. Краљевна од тела убијеног прави различите предмете а затим просцу убици поставља, показаће се, нерешиву загонетку:

"Na lásce sedím, na lásku hledím, láskou se ovíjím, z lásky ti připíjím."
(Katičić, 2010, 396.)

У сличном облику постављено питање је забележено на јужнословенском простору. Сада словеначко казивање, говорећи о жени која је свог драгог убила и раскомадала начинивши од њега предмете, доноси сличну загонетку:

"Ko sedim zaljubljeno sedim;
ko gledam, se zaljubljeno gledam;
ko pijem, zaljubljeno pijem."
(Katičić, 2010, 397.)

И код Источних Словена наилазимо на овакво пропитивање. Руска балада спомиње младића који се наругао девојци за шта бива сурово кажњен. Она, након што је од делова његовог тела израдила предмете даље говори:

"Задаю им загадку - не отгадливую:
»Ой, я на милом сижу, я милого гляжу,
милым подчиваю.«"
(Katičić, 2010, 395.)

Иако су у питању посве различити садржаји усменог народног стваралаштва, упечатљиво је да у њима затичемо готово исту загонетку. Сличности иду до те мере да је очувана истоветна рима (sedím/hledím, sedim/gledam, сижу/гляжу). Занимљиво је да на ову загонетку наилазимо не само у фолклору Словена већ и код других европских народа, од Грчке до Енглеске. Иако забележена у различитим књижевним облицима сви они спомињу женску особу која у виду загонетке говори о раскомаданом вољеном. Можемо промишљати о важности ове загонетке која је очувана од заборава оденувши се у различите радње приповетки. Одговоре, макар за словенски простор, можда нуди руска предаја која значајно осветљава овај догађај када једну од песама сагледамо у целини:

"U nas na ulici, u nas na širokoj,
aj ljo, ljo, ljo, aj ljo, ljo, ljo, ljo, ljo, ljo!
(Pripjev se ponavija poslije svakoga stiha.)
U nas na sočnoj travi, u nas na zelenoj,
mlad junak je djevojčicu obeščastio,
ljubio, milovao i za ruke hvatao,
prstene skidao pozlaćene.
Otišavši od nje, stao se je podsmjehivati,
stao se je podsmjehivati, ismijavati:
»Kad bi ta djevojka za mene bila,
za mene bila i smatralo se da je za mene,
smatralo se da je za mene dobroga junaka,
privezao bih ja nju za krevetac,
za krevetac, za dubovu dasku,
ostala bi ona svu noć,
svu noć, svu tamnu,
gledala bi ona niz nebo,
brojala bi ona guste zvijezde.«
- »Ej, dobro, dobro,dobri junače!
Odsmijat ću ja tebi sve ismijavanje,
iščuđavat ću se nad svim čudesima.
U mene su dva rođena brata,
dva rođena brata i dva nerođena.
Oj braćo moja, vi rođena!
Oj, pođite u konjušnicu,
oj uzmite konja sivoga,
konja sivoga, sive grive,
sive grive, bijelih kopita
i ubijte ga na pol vrste,
na pol vrste do polusmrti.
Dovezite mi njegovo bijelo tijelo,
bijelo tijelo, junačko,
junačko, ludo odvažno.
Iz ruku, iz nogu smostit ću krevetac,
iz njegovih rebara moste ću pomostiti,
iz kose njegovih sljepoočica nasukat ću fitilje,
iz njegova mozga salit ću svijeće,
iz njegove masti natopit ću salo,
postavit ću svijeću pred krevetac:
»Gori, moja svijeća, i ne gasi se,
plači njegova majčice i ne umukni.
- Sestrice moje, vi drugarice!
Što je to takvo: po milom hodim,
po milom hodim, na miloga gledam,
preda mnom mili gori kao svijeća?«
Njegova sestrica se odazvala:
'Eh mi smo njemu govorili,
ne hodi dugo navečer,
dugo navečer u zabran."
(Katičić, 389-390.)

Разазнаје се место споја младих, сочна зелена трава у добро познатом лугу. Сазнајемо да младић након што је добио шта је желео исмева и напушта девојку, за шта му се она свети. Видимо и да је он изједначен са коњем, у њему тако препознајемо пролетњег коњаник који својим ходом доноси плодност. Тада би у оној која се наслађује смрћу могли видети мрачно лице његове сапутнице, која након овог чина и сама постаје смртоносна. Ово убиство и распарчавање тада би додатно повезало младића и жито које ниче са коњаниковим доласком, јер ће и оно бити пожњевено а затим претворено у хлеб, погачу и друге производе.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Reinhold Köhler - "Kleinere Schriften - Zur Märchenforschung",Verlag von Emil Felber, Weimar, 1898
Radoslav Katičić - "Zeleni lug", Ibis grafika, Zagreb, 2010

Слика:
Душан Божић - Исход прељубе

Полудница

Ово је дух житних поља источнословенског и западнословенског предања, који чува и штити усеве. Најчешће представљан у лику лепе девојке одевене у блиставо белу хаљину. Полудница би морила оне који би вршили жетву у подне, по чему је и понела име. Те људе би кажњавала задајући им страшну главобољу. Такође, њом су плашили децу, говорећи да ће их она одвести са собом, закопати на међи или натерати да дуго лутају по пољу ако би се без надзора затекли у житу. Онај ко би се са њом сусрео требао јој је препричати живот житарице од сађења до справљања хлеба након чега би се полудница смиловала.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Leonard J. Pełka - "Polska demonologia ludowa", Iskry, Warszawa, 1987
Эрна В. Померанцева - „Межэтническая общность поверий и быличек о полуднице”, Славянский и балканский фольклор, Наука, Москва, 1978, 143-158

Слика:
Sergey Demidov - Lady Midday

Бодље

Коришћење бодљикавог биља и предмета присутно је у магијској заштити, народној медицини а некад и у љубавној магији. Неке од тих биљака су глог, шипак, купина или чичак а предмети који се користе су чешаљ, вретено, грабуље, виле, игла итд. Њихова употреба је условљена њиховој могућности да се забију у тело односно да причине бол али и њихова моћ да се закаче за одећу где би се по аналогнојмагији користиле да задрже нешто или некога. Као заштита од нечистих сила и болести, трњем су се китила врата и прозори на кућама и шталама а такође се уметало и у кључаонице. Исту улогу су имали и бодљикави предмети који су се забадали у праг или кров или се обносили око простора који се требао заштитити.

Текст:
Милош Костић

Литература:
Левкиевска - „Бодље”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001

Звоно

Овај предмет је своју свакодневну употребу нашао у сточарству. Звона носе предводници стада како би звуком који производе током кретања указивали на свој положај. Ипак постоје и друге, неретко магијске, примене овог предмета. Најпознатија су заштитнича својства звона која се огледају у металу од кога је оно начињено или и у звуку који се производи. Ово се најбоље може приметити у коледарским поворкама чији су учесници окићени многобројним звонима, од ситних прапораца до великих клепетуша. Тако да својим кретањем производе страховиту буку која има за циљ да отклони присуство злих сила. Исти поступак видимо и у пролетњем терању змија које је такође пропраћено звоњавом звона.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Нина Аксић - „Друге зове, себе не чује. Звоно у српској народној традицији“, PhilologiaMediana VI 6, 2014, стр. 151–165.

Слика:
Максим Сухарев - Звук

Конопља

Ова биљка је од давнина позната међу Словенима на шта указује и истоветност њеног назива код различитих словенских народа. Након житарица, она је уз лан најцењенија биљка која се гајила у домаћинству. Конопља је некада представљала главну сировину за израду платна као и ужади. Овакво грубо и издржљиво платно кориштено је при изради свакодневне одеће за рад али и неких делова свечаније ношње. Зато је свака породица у оквиру имања имала и конопљиште, односно посебно место за њено сађење. Сејање, као и остале послове везане уз ову биљку обављале су жене. Јаваља се и велики број различитих магиских поступака којима се настоји подстаћи богат принос и брз раст конопље. Тако можемо разумети повике "Оволика кудеља!", који су чују на љуљашци о пролетњим светковинама. Најзначајније предање о конопљи говори нам о животу биљке, и мукама које издржава од брања преко топљења, трљења и предења до ткања и преузимања новог облика. Конопља је присутна и у народној медицини, где ће се од ње справљати различите масти и одвари.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Веселин Чајкановић - „Речник српских народних веровања о биљкама“', Српска књижевна задруга, Београд, 1994
Босиљка Радовић - „Гајење и обрада лана и конопље у нашем народу“, Гласник етнографског музеја у Београду 19, 1956, стр. 27-100.

Фотографија:
Уборка конопли, СССР, 1956

Домовој

У веровањима источнословенских народа ово је уопштено име за духа који настањује кућу. Он представља биће неодвојиво од породице и дома у ком обитава. Сматра се да домовој настаје од умрлог члана породице, он представља предка као митског архетипског домаћина. Он је истински газда куће који ноћу, ван домашаја погледа, води рачуна о домаћинству, обезбеђује богатсво и плодност читавом имању. Уколико је домовој правилно дарован он ће кући и укућанима донети благостање, док им у случају занемаривања доноси несрећу. Као главна места његовог обитавања сматрају се пећ, праг, угао куће и таван која су позната пребивалишта душа предака међу словенским народима. Мада су га ретки видели замишљан је у људском облику, са одређеним животињским одличјима, од којих је најприсутније густо крзно повезано са богатством. Међутим домовој може преузети и животињски облик. Овде се издваја обличје змије што га уз улогу и место пребивања повезује са западнословенским и јужнословенским веровањима о отелотвореном претку у облику змије чуваркуће.

Текст:
Ивана Мораревић, Душан Божић

Литература:
Слободан Зечевић - „Митска бића српских предања“, Вук Караџић, Београд, 1981
Елена Е. Левкиевская - „Домовой“,  Славянские древности: Этнолингвистический словарь в 5 томах, том 2,  Международные отношения, Москва, 1999

Слика:
Лидия Магонова (Ink-Yami) - Домовой

Сахрањивање

 Представља обред који повезује свет живих и мртвих, односно предака и потомака. Овај обред се доста разликује не само међу словенским народима, већ и међу различитим крајевима исте државе, понекад чак и селима. Он је такође био подложан великим променама током времена.
  Најстарији обичаји потичу из паганског времена. Тада се обред сахране састојао из спаљивања тела покојника, сакупљања костију у земљани суд и подизања кургана на ватришту, тако што би се ту насипала земља. Спаљивањем, сматрало се, покојник одлази у рај, док онога који бива закопан изједају црви, змије и гмизавци, којима се генерално приписују негативна својства, у овом случају да му не дозвољавају да напусти овај свет. Такође, познат је и доста стар обичај грађења дрвене гробнице испод кургана.
 Покојници попут утопљеника као и други којима није било могуће одредити место починка представљали су проблем. Како над њима није извршен правилан обред сахрањивања њихове душе нису могле прећи ка оностраном. Остајали би на земљи, претварајући се у различита бића. Зато су постојали су посебни обреди који су се тицали одбране од таквих преобраћених покојника. Умрли млади момци или девојке који су се сматрали потенцијално опасним, сахрањивали су се са елементима свадбеног обреда.

Текст:
Селена Кривић

Литература:
В. Ј. Петрухин - ,,Сахрањивање“, ,,Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter Book World, Београд, 2001
Бојан Јовановић - „Магија српских обреда“, Просвета, Ниш, 2001

Слика:
Гавриил Павлович Кондратенко - Тризна

Осунчани сватови

У богатом усменом стваралаштву Српског народа јасно се уочава повезаност Сунца и свадбе, односно њених учесника. Оно ће у овим песмама означавати богатство, благостање и плодност када се њиме описују сами учесници, али ће истовремено представљати и време у које се одређена обредна радња има извршити. Ако се ове песме, расуте на широком географском подручју, сагледају као целина, увиђамо правилни свадбени ток.

Залазеће Сунце уочи свадбе наговештава невестино напуштање родитељског дома.

Сунце нам је на заходу, брзо ће нам заћ’,
А невјеста на отходу, брзо ће нам поћ’.
…
(Караџић, 1841, 59)

Врућо сунце на за'оду
    Оће да зађе, оће да зађе.
Наша мома на по'оду,
   Оће да пође, оће да пође.
(Ястребов, 1889 с.369)

Сходно томе, долазећа зора и излазак Сунца упућују на кретање младе ка дому младожење. Док са младожењине стране рано јутро представља време за кретање по младу која ће и сама добити небеске особине.

Сека нам је на поодку, поћи јој је!
Сунце ниско, блато клиско, далеко јој је!
...
(Беговић, 1885, 125)

...
Отиште се сунце од горице,
Сунце од горице!
Лијепа Мара од двора својега,
Од двора својега!
...
(Беговић, 1885, 129)

...
За ран', куме, за ран' стари свате;
Моли вам се женикова мајка,
За рана јој снау доведите,
Да донесе сунца у недрима,
У рукав'ма сјајне месечине.
(Караџић, 1841, 24)

Занимљив је приказ задржавања Сунца како би се млада опростила са породицом. Усмена традиција нам пружа поглед из два различита угла, тако да оно бива заустављано од стране младиног брата као и од стране девера.

Лако полако, Сунашце јарко,
Док моја сеја с родом с’ изљуби,
С родом изљуби, с мајком опрости,
Миломе баби руку целива,
Јер она иде у туђу земљу,
У туђу земљу међ’ туђе људе
…
(Караџић, 1898, 25)

У Сунце копље затиче.
»Устани мало, Сунахце,
Ђевојка је рода велика,
Доклен се роду поклони
И милој мајци узмоли
…
(Караџић, 1898, 19)

Када се свита креће ка дому младожење невеста јасно преузима соларне особине, јер она и јесте најважнија међу сватовима.

Што се оно у планини сјаше?
Јели свила међу свиларима?
Али злато међу златарима?
Али свита међу теразијама?
Али Маре међу ђеверима?
Није свила међу свиларима.
Нит' свита међу теразијама.
Нит' свита међу теразијама.
Него Маре међу ђеверима.
(Караџић, 1841, 63)

Што се сјаје преко Будве града?
Ал' је сунце, али јасан мјесец?
Нит' је сунце, нит' је јасан мјесец,
него снаха међу ђеверима:
Пољевша је ружа од вијоле,
Како наша снаха од ђевера.
(Караџић, 1841, 96)

После дуготрајног пута пристизање сватова у младожењин дом биће изједначено са сунчевим заласком, а најбитнији учесници свадбеног обреда или најчешће сама млада поново су изједначени са Сунцем и његовим позитивним карактеристикама.

Сунце нам је на заходу, брзо ће нам заћ';
Сватови су на доходу, брзо ће нам доћ'.
(Караџић, 1841, 73)

...
Улезе сунце у кућу,
Огреја кућу свекрву.
Са собом срећу донела,
Кроз кућу срећу делила,
Свекра хитро послушала,
Свекрви не порицала.
(Ястребов, 1889 с.411)

Весели се, женикова мајко!
Три ти Сунца дворе обасјала:
Једно Сунце момак и девојка,
Друго Сунце куме и девере,
Треће сунце кићени сватови.
(Караџић, 1841, 77)

Овим преношењем небеских особина на учеснике читав обред поприма карактеристике свете свадбе. Јасно се даје на важности једном од најважнијих обреда у животу појединца, али и читаве заједнице.

Текст:
Ивана Мораревић, Душан Божић

Литература:
Љиљана Ж. Пешикан-Љуштановић - Сунце, месец и звезде у свадбеним песмама Вукове збирке: Заступљеност и значење, Il SoleLuna presso gli slavi meridionali I, 2017, стр. 103-121.
Никола Беговић - Српске народне пјесме из Лике и Баније, књига прва, Загреб, 1885
Вук С. Караџић - Српске народне пјесме, књига прва у којој су различне женске пјесме, Беч, 1841
Вук С. Караџић - Српске народне пјесме, књига пета у којој су различне женске пјесме, Биоград, 1898
Иван С. Ястребов - Обычаи и пѣсни турецкихъ Сербовъ, С. Петербургъ, 1889

Слика:
Виктор Корольков - Брачный обряд

Стазом словенског наслеђа - Купала

Литература:
Агапкина, А. Татьяна, „Мифопоэтические основы славянского народного календаяр Весенне-летний цикл“, Индрик, Москва, 2002
Арнаудов, Михаил, „Студии върху българските обреди и легенди“, БАН, София, 1971
Бандић, Душан, „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991
Беговић Никола, „Живот и обичаји Срба-граничара“, Народние новине, Загреб, 1887
Belaj, Vitomir, "Hod kroz godinu", Golden marketing, Zagreb, 2007
Bielak, Agata, "Wigilia św. Jana Chrzciciela w polskiej tradycji ludowej", Gadki z Chatki 112, 2014
Босић, Мила, „Годишњи обичаји Срба у Војводини“, Прометеј, Нови Сад, 1996
Gavazzi, Milovan, "Godina dana hrvatskih narodnih običaja", HED, Zagreb, 1988
Zíbrt, Čeněk, "Staročeské výroční obyčeje, pověry, slavnosti a zábavy", Jos. R. Vilímek, Praha, 1889
Зечевић, Слободан, „Мотиви наших народних веровања о летњој солстицији“, Гласник етнографског музеја у Београду 33, 1970, стр. 29-42.
Иванов,В. Вячеслав, Топоров, Н. Владимир , "Исследования в области славянских древностей", Наука, Москва, 1974
Ilić, Luka Oriovčanin, "Narodni slavonski običaji", Zagreb, 1846
Караџић, С. Вук, „Живот и обичаји народа Српскога“, Српска књижевна задруга, Београд, 1957
Katičić, Radoslav, "Zeleni lug", Ibis grafika, Zagreb, 2010
Карацуба, М. Ю., „Архетип інцесту як порушення заборони у слов'янській народній баладі“, Компаративні дослідження слов’янських мов і літератур 26, 2014, стр. 170-176.
Kolosova, B. Valeria, "Ivan-da-marja", Pro Ethnologia, 2004, pp. 87-95.
Митић, Р. Кристина, „Прољећно-љетне обредне пјесме у Срба“, докторска дисертација, Филолошки факултет, Београд, 2016
Петровић, Ж. Петар, „Лила, олалија и сродни обичаји“, Гласник етнографског музеја у Београду 2, 1927, стр. 4-17.
Рајковић, Љубиша, „Родоскрнављење у народним песмама тимочке крајине“, Гласник етнографског музеја у Београду 45, 1981, стр. 211-224
"Sborník slovenských národních piesni, povestí, prísloví, porekadiel, hádok, hier, obyčajov a povier", Matica Slovenská, Viedeň, 1870
Соколова, К. Вера, „Весенне-летние календарные обряды русских, украинцев и белорусов“, Наука, Москва, 1979
Толстая, М. Светлана, „Полесский народный календарь“, Индрик, Москва, 2005
Franković, Ðuro, "Lada -'Lepi Ivo'- Ivanjdan s posebnim osvrtom na popijevke i običaje podravskih Hrvata u Mađarskoj", Podravina X/19, 2011, str. 119-142.
Frazer, James George, "The Golden Bough", Macmillan and Cо., London, 1894

Текст: Душан Божић

Нарација: Милош Костић

Музика: Damir Markotić - Svetoslav(Svarica)

Графика: Душан Божић

Анимација: Милош Костић

Tонац: Стефан Гашпар

© 2018 Српска родноверна жупа „Луг Велеса”

Штап

Овај предмет везујемо уз пастире који су га користили приликом кретања, дохватања али и одбране. То су биле богато украшене палице, са закривљеним врхом често у облику овна или змије. Међутим, штап је исто тако указивао на достојанство и власт а њиме се обележавала и зрелост мушкарца. Када су израђивани од посебних врста дрвета попут лесковине или глоговине попримали би својства тих дрвета, те су служили у одбрани о нечистих сила. Ове штапове би побадали у дворишта или би њима растеривали градоносне облаке. Значајно је да су учесници ритуалних опхода такође носили штапове. Коледари, по доласку у домаћинство машу палицама или насрћу на девојке опонашајући сексуали чин. Ова плодоносна улога штапа се види и када полаженик њиме џара по огњишту како би произвео варнице и путем њих зажелео мноштво благодати. Посебним се сматра штап којим је змија одвојена од свог плена. Тако попримивши магијска својства, њиме се дотицало приликом потребе за лакшим раздвајањем.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Мирко Барјактаровић - „Штап и његове улоге у животу наших људи”, Гласник Етнографског музеја у Београду 26, 1963, стр. 203-218
Анна А. Плотникова  - „Штап”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001

Слика:
Душан Божић - Кука

Димњак

 Овај део куће заузима веома битно место у великом броју како годишњих, тако и магијских ритуала и гатања али и у склопу свадбе.
  За димњак се верује да представља место преко ког вештице, вампири и разни злодуси (али и суђенице) улазе у дом. С тога се као заштита од истих на димњак ставља глогов колац или грану.
  Након сахране укућани загледају димњак, да се не би плашили покојника; представља и пут одласка душе умрлог у загробни свет, а домаћица ,,храни'' умрле бацајући им на Бадњи дан остатке вече у димњак. Хучање ветра у димњаку се тумачи као јецај умрлог, преклињање за свој помен. Уколико се на димњаку примете сова или гавран, то предсказује смрт у кући.
  Код Јужних Словена, а нарочито Бугара, за време ,,Вучијих дана'' присутан је ритуал чија је улога обеснаживанје вукова који се састоји из закуцавања клина у димњак, замазивања глином или свежом балегом. На,,Медвеђи дан'' у димњак се приносила жртва медведу у виду зрна кукуруза или свежег хлеба.
  Када девојке желе гатати о браку, оне отварају димњак и постављају питања или изговарају љубавну басму када желе опчинити младића.
 Као део свадбених ритуала, млада при првом уласку у кућу обилази три пута око огњишта и гледала кроз димњак.

Текст:
Селена Кривић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Елена Е. Левкиевская -,,Димњак“, ,,Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter Book World, Београд, 2001

Слика:
Miró Johannes - Witch's House

Жаба

Постоје бројна веровања везана уз овог водоземца. Будући да обитава и у води и на сувом, жаба ће се сматрати посредником између два света. Управо због тога биће кориштена у обредима призивања кише. Оностраном је додатно приближава чињеница да зиму проводи у хибернацији, скривена од људског погледа. Тако ће прво крекетање бити једна од назнака долазећег пролећа. Поред тога, жаба ће представљати животињско отелотворење многих митолошких бића. Такво је веровање о дугодневици, када су убијане жабе које би се појавиле у домаћинству, верујући да су у њима настањене вештице. 

Текст:
Душан Божић. Ивана Мораревић

Литература:
Љубинко Раденковић - „Митолошки елементи у словенским народним представама о жаби“, Заједничко у словенском фолклору - зборник радова, 2012, стр. 379-397.

Слика:
Annemieke Mein - Whirlpool Frog

Шарање писаница

У овом снимку можете видети један од традиционалних поступака шарања писаница, од припреме боје, преко шарања воском до његовог уклањања.

Само јаје представља животну снагу што ће се додатно истаћи његовим украшавањем. Ова осликана јаја називају се писанице. Боје као и шаре на писаницама, имаће за циљ наглашавање већ поменутих особина јајета и подудараће се међу различитим словенским народима. Шарање писаница се врши током читавог пролетњег периода као и за потребе даривања различитих бића. Прво украшено јаје, уобичајно црвене боје, носи име чуваркућа, чувадар или страшник и чувала се у домаћинству.

Снимак, монтажа:
Владимир Ћосић

Музика:
Милош Костић - Малај Мома

© 2018 Српска родноверна жупа „Луг Велеса”

Стазом словенског наслеђа - Сварог

Литература:
Brückner, Aleksander, "Mitologja Polska", Bibljoteka polska, Warszawa, 1924 
Византијски извори за историју народа Југославије, том I , САНУ, Византолошки институт; Београд, 1955.
Зубов, И. Николай, „Египетско-славянские Феост-Сварог, Солнце- Дажьбог, египетские пирамиды-житницы и славянский огонь-сварожич”, Язык и прошлое народа, Издательство Уральского университета, Екатеринбург, 2012, стр. 93- 104.
Зубов, И. Николай, „Научные фантомы славянского Олимпа”,  Жива старина 3(7), 1995, стр.46-48.
Jakobson, Roman, "Svarog and his Iranian prototype. Slavic gods of Iranian background", "Selected writings, volume VII: Contributions to comparative mythology", Mouton, New York, 1985, pp.25-32.
Kulišić, Špiro - Stara slovenska religija u svjetlu novijih istrazivanja posebno balkanoloskih, ANUBIH, Sarajevo, 1979
Лауринкене, Нийоле, „Кузнец в литовской мифологической традиции”, Балто-славянские исследования 16, стр. 224-244.
Леже, Луј, „Словенска Митологија“, ИРО Грфос, Београд, 1984
Loma, Aleksandar, "Procopius about the supreme god of the Slavs (Bella VII 14, 23): two critical remarks", Зборник радова Византолошког института XLI, 2004. стр.67-70.
Лома, Александар, „Стара Словенска религија - један лични поглед из компаративног угла”, Зборник Матице српске за књижевност и језик, вол. 53, бр. 1-3, 2005, стр. 9-28
Lomvjanjski, Henrik, "Religija Slovena", Slovograf, Beograd, 1996
Мансикка, Й.  Вильо, „Религия восточных славян“, ИМЛИ РАН, Москва, 2005
Roman Zaroff - "Organized pagan cult in Kievian Rus'. The Invention of foreign elite or evolution of local tradition?",Studia Mythologica Slavica II, 1999, pp. 47-76.
Сырку, А. Полихроний, „Славянско-румынскіе отрывки”, Журналъ министерства народнаго просвѣщенія, 1887, стр. 1-17.
Творогов, В. Олег, „Античные мифы в древнерусской литературе XI - XVI вв.”, Труды Отдела древнерусской литературы XXXIII, 1979, стр.3-31.
The Chronicle of John Malalas: A Translation by Elizabeth Jeffreys, Michael Jeffreys, Roger Scott et al. / Byzantina Australiensia 4. Melbourne: Australian Association for Byzantine Studies, 1986.
Фасмер, Макс, „Этимологический словарь русского языка, том III“, Прогресс, Москва, 1987
Чаусидис, Никос - Словенските пантеони во ликовниот медиум: Сварог, Studia Mythologica Slavica I, 1998, pp. 75-92.

Текст: Душан Божић

Нарација: Милош Костић

Музика: Damir Markotić - Svetoslav(Svarica)

Графика: Душан Божић

Анимација: Милош Костић

Tонац: Стефан Гашпар

© 2018 Српска родноверна жупа „Луг Велеса”

Трубаљка

У склопу пролетњих светковина приметна је магијска употреба продорног звука. Оваквим поступком настоје се одагнати различите неприлике, тиме штитећи заједницу.  Међу разноликим предметима којима се бука ствара, издваја се посебан магијски инструмент. Реч је трубаљци справљеној увртањем коре дрвета, најчешће врбовог или лесковог. Њу би справљали момци који би рано, пре сванућа, уз громогласно трубљење опходили село. Док би по завршетку овог магијског чина уништавали своје инструменте.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Мила Босић - „Годишњи обичаји Срба у Војводини“, Прометеј, Нови Сад, 1996
Milovan Gavazzi - "Godina dana hrvatskih narodnih običaja", HED, Zagreb, 1988
Sadik Ugljen - "Trubaljke u prozorskom kotaru", Glasnik zemaljskog muzeja u BiH, V, 4, 1893, str.765-767

Слика:
Душан Божић - Трубаљка

Име

Нашироко је распрострањена представа о повезаности имена и судбине појединца. Сходно томе и код словенских народа је постојало настојање да се именом магијски утиче на будућност детета. По рођењу, новорођенче би добијало својеврсно "пред-име" које је кум могао прихватити или га заменити приликом именовања. У народним именима огледа се намера да се значење корена речи магијски пренесе на особу. Или да се особености претка са тим именом пренесу даље. Код Словена разазнајемо имена изведена из једног корена:  Зора, Горан, Бојан, Јагода, Јасна... и имена настала спајањем два корена  Братислав, Љубодраг, Војислава, Желимирка. Посебно се издвајају имена изрчито заштитне природе попут: Вук, Станко, Невен. Тек добијањем имена дете је постајало пуноправним чланом заједнице. Иако се врменом губила представа о магијском утицају речи, родитељи и даље несвесно настоје да уткају своје жеље и намере у имена деце.

Текст:
Душан Божић, Ивана Мораревић

Литература:
Бојан Јовановић - Судбина и магија, Просвета, Београд, 2007

Слика:
Franz Miklosich - Monumenta Serbica, Viennae, 1858, 12.
(Стефан Немања Првовенчани - Повеља манастиру Жича, 1222-1228)

Умивање цвећем

Овај обичај је део пролећних обреда, као један од симбола рађања природе, а највише се везује за децу. Најпопуларнији је у централној Босни, док је северније, у Словачкој, замењен умивањем на потоку, рано ујутру.
Сам обичај се састоји из прикупљања што разноврснијег цвећа, где се деца обично такмиче ко ће скупити више. Омиљено је цвеће са посебним значењем, јер се верује да ће пренети особину на човека, међу њима су: красуљак - да особа буде красна, дреновина - да буде јака, љубичица - да буде љубазна, врбове гранчице - да буде напредна. Убрано цвеће се не уноси у кућу, већ се оставља да преноћи напољу у здели с водом. У неким крајевима се у воду ставља и златни или сребрни прстен. Сутрадан ујутру се умива водом из зделе и кити се цвећем.

Текст:
Селена Кривић

Литература:
Н.М. Толстој ,,Цвети'' - „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001.
П. Ж. Петровић ,,Цвети'' - ,,Српски митолошки речник'', Нолит, Београд, 1970.
Фотографија:
Јариљдан 2016 - Владимир Ћосић

Прва мужа

Овај значјан чин који се одвијао у склопу пролетњих светковина био је испуњен бројним магијским поступцима. Како би се моћ набујале природе пренела на стоку, цвећем и различитим биљем украшавано је све везано уз мужу. Тако је кићен тор на чијим вратима се музло. Сходно томе и овца је бивала окићена исплетеним венцем. Посебан венац се такође справљао и за посуду у коју се музло. Ови венци су услед свог кружног облика имали заштитну улогу. У циљу додатне заштите справљан је и посебан колач прстенастог облика. По окончању муже венац са посуде је бацан у реку „да би било млека као воде“. Колач би појео домаћин. Прво добијено млеко попримало би магијска својства, те се користило за раличите облике лечења.

Текст:
Душан Божић, Ивана Мораревић

Литература:
Душан Бандић - „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991
Мила Босић - „Годишњи обичаји Срба у Војводини“, Прометеј, Нови Сад, 1996
Софија Костић - „Годишњи обичаји у Пироту и околини“, Гласник етнографског музеја 73, 2009, стр. 65-92.

Фотографија:
 Бора Станковић

Кукавица

Ова птица врши мноштво разноликих улога у веровањима словенских народа. Приметно је да се она изједначава са женском особом која жали, која се стога назива кукавицом. Ово се јасно примећује у свадбеном обреду када млада неутешно кука напуштајући родитељски дом.

"Budite zdravi, gospodaru, hranitelju, tatice i rođena mamice:
začuli ste kukavicu po kukanju, bijelu labudicu po kliktanju,
a mene mladicu po zvučnom glasu. Kukala je, tugovala
gorka sirotica od večernje zore do jutarnje - jer je žalila sebe
mladu." [1]

На оваква веровања указују и предвиђања о удаји која се врше на основу кукавичјег оглашавања, где би девојке број кукања изједначиле са бројем година до удаје.

Кукање као облик неутешног плача исто тако је везан и уз оплакивање покојника, стога је и оглашавање кукавице често доносило веома лоша предсказања. Док би се жене које су изгубиле некога из породице јадале управо кукавицама. Овде ове птице наступају у улози посредника између светова живих и мртвих, које у једнакој мери и настањују. Што је улога која им припада будући да су једне од птица које својим повратком из оностраног најављују пролеће. Забележено је веровање по ком се кукавица прва враћа у Ириј а последња излеће из њега.

Примећујемо вишезначност кукавице где се њена симболика тумачи различито у зависности од околности. Тако се оглашавање кукавице пре озелењивања природе сматра лошим предзнаком док би кукање у олисталој шуми био добар знак.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Radoslav Katičić - "Zeleni lug", Ibis grafika, Zagreb, 2010
Александр В. Гура „Кукушка“, Славянские древности: Этнолингвистический словарь в 5 томах, том 3, Международные отношения, Москва, 2004

Фотографија:
© Mike Lane/Alamy

[1]Katičić, 2010, 118.

Увођење младе у нови дом

У српским крајевима, приликом првог ступања у младожењину кућу млада извршава низ обредних радњи под вођстом свекрве. Ово започиње већ на вратима дома када млада води рачуна да не нагази кућни праг, који представља границу између спољног света и домаћинства. Налазећи се на међи, у неодређености, праг је место где обитавају преци дома. Зато млада након уласка довратак  маже медом и љуби пређени праг, тако даривајући претке и исказујући им поштовање. Наредни поступак је обилажење око огњишта, кућног стецишта предака, које млада опходи три пута у смеру сунца а затим џара ватру, дарује огњиште или га љуби, у зависности од краја. Овим радњама она се додатно приближава прецима и изједначује са домаћицом. Долазећа ноћ такође представља гранични период који за младу симболизује одвајање од девојачког и улазак у нову породицу. Стога се она у овом периоду додатно штити. Са поступцима се наставља рано ујутру када млада одлази по воду, претходно дарујући извор. Такође чисти кућу након чега ће свекрва изнети смеће. Преостаје још да се изврши „убрађивање“ односно да се припреми посебно оглавље, добијено од свекра и свекрве а које ће указивати на нови статус младе. За то време свекрва изводи посебну игру зазивајући претке са којима се дели прва заједничка трпеза. Овиме млада постаје део домаћинства.  

Текст:
Ивана Мораревић, Душан Божић

Литература:
Бојан Јовановић - „Магија српских обреда“, Просвета, Ниш, 2001
Веселин Чајкановић - „Свекрва на тавану“, Гласник етнографског музеја у Београду VI, 1931, стр. 1-10.

Слика:
Шарац-Момчиловић, Вера - „Чија је ово капа?“, Етнографски музеј, Београд, 2006.

Јаловост

Ово стање се у народу сматрало последицом чини, родитељског проклетства или као знак судбине. Женама које нису имале децу забрањивано је учествују у свадбеним обредима, да буду куме и да сакупљају летину првих плодова.
У посебну врсту народне медицине спадају и магијске радње за избављење од јаловости а многи поступци превенције исте улазе у састав свадбених обичаја. Тако су распрострањени обичаји да се млади ставља дете у крило, у брачну постељу су најпре стављали дете повијено у пелене, младенци су били засипани пшеницом а стављала се и у младину ципелу.
Контакти са трудницом, женом која има много деце, породиљом или новорођенчетом се сматра леком против јаловости. Исто тако жена која не може да затрудни је узимала појас или одећу коју је до тада носила трудница, седела на месту на коме је обављен порођај и узимала да одлежи поред новорођенчета уместо породиље.
Средства за постизање плодности су били такође и хлеб као и предмети који се користе за спремање хлеба. Тако би неплодне жене журиле да седну на место где је тек испечен хлеб или на сам хлеб. На свадби су младу стављали да седну у наћве и додиривали младенце лопаром ( лопатом за хлеб).
Како постоје магијске радње за отклањање јаловости тако постоје и за стицање. Да би жена избегла трудноћу лежала је на простртој папрати или би након порођаја закопавала постељицу под тополу која нема семе. Пребројавање разних предмета, прстију итд. служило је као средство привремене јаловости. Да би одредила број година током којих не жели да затрудни, млада би бројала зрна проса, црепове на кућама, димњаке. Такође млада би док би седала под себе стављала онолики број прстију колико година није желела да затрудни.

Текст:
Милош Костић

Литература:
A. A. Плотникова ,,Јаловост'' - „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001

Русалкa

Знана још под називима: русаљка, навка, мавка, мертвушка или богинка, представља биће из митологије првенствено источних Словена, односно Украјинаца, Белоруса, али понајвише Руса. Поред доминације у веровањима на истоку, може се наћи и у веровањима Бугара, карпатских Словака, Пољака али у новијој историји и код Срба и Хрвата.
Једно од становишта је да су русаљке ништа више до руске верзије вила, јер сматра да поседују иста својства, као и да су назив добиле у раном средњем веку од латинског израза ,,Rosaria“. На то указује и објашњење да обичај Русаље или Падалице у селима области Звижд (источна Србија) потиче од старијег, римског, ,,Rosalia“ (дан ружа). Русаље су се састојале из играња у колу и оргијања. Чак и неки пољски извори наводе да је израз стигао са Балкана у Русију. Непобитна је, међутим и словенска етимолошка страна речи русалка, која сведочи да је корен речи заправо руска реч за поток – русло.
У Русији се сматра да се током источно-словенске историје у једном моменту десио прелаз из позитивног схватања русалки у негативно, а претпоставља се да је у питању био деветнаести век. Наиме,у ранијем периоду оне су виђене као бића која излазе из воде и доносе влагу, односно плодност, усевима у касно пролеће. У каснијем периоду оне постају зли женски водени духови. Према веровању обитавају у било којим воденим површинама али посебно у напуштеним воденицама; Белоруси верују да се могу наћи и у шумама. У Пољској се верује да обитавају и на гробљима где испуштају застрашујуће крике. Русалке постају убијене, утопљене, унесрећене мртве девојке и жене. Најчешће имају дугу, расплетену, црвену косу, белу одећу, огроме груди и носе венце, али у Русији опис русалки варира од прелепе девојке, преко леша до чудовишног створења. Верује се да могу мењати изглед тако да би привукле младића, а потом га удавиле у води. Често их жене водењаци, а негде се верује и да имају краљицу која је подређена краљу водењака. У Полесју отац умрле неудате, верене девојке, симболички је венчава са дрветом, да не би постала русалка. Код источних Словена постоји и обред испраћаја русалки, где једна девојка представља русалку и кити се са што више венаца, а као заштита од русалки се користи венац од пелина.
На Балкану, тачније у Хрватској, русалке представљају зеленокосе духове утопљеница или чак некрштене деце, удављене од стране мајки, увек су мокре, а ако им се коса осуши – умиру. Оне бораве на врбама и брезама у близини река, увек су веселе и распеване, често помажу јунацима. На местима где оне плешу трава и жито расту обилније. У каснијим митовима често су унесрећене душе које траже освету, виђене као онострана бића, издужене, у белом, дуге косе, прекривеног лица и склопљених очију.
Оно што је карактеристично за русалке на свим словенским просторима је Русална недеља, када цвета раж или жито, време када русалке илазе из воде и чине штету домаћинствима чији чланови за њено време раде, односно побољшавају род домаћинствима чији чланови не раде и даве оне који се купају у рекама и језерима.

Текст:
Селена Кривић

Литература:
Дмитрий К. Зеленин - „Очерки русской мифологии: Умершие неестественною смертью и русалки“, Индрик, Москва, 1995
Linda J. Ivanits - "Russian folk beief", M.E. Sharpe, New York City, 1989
Volodymyr Kubiyovych - "Internet Encyclopedia of Ukraine", Canadian Institute od Ukrainian Studies, Toronto, 1984
Бахилина Н. Б. „История, цветообозначений в русском языке“, Наука, Москва, 1975
„Словенска митологија енциклопедијски речник“, Zepter Book World, Београд, 2001, стр. 19, 72,75, 92,93, 139, 473, 474
Franjo Ledić - "Mitologija slavena", Epoha, Zagreb, 1969
Луј Леже - „Словенска митологија” Графос, Београд, 1984
Спасоје Васиљев - „Словенска митологија” Србобран, 1928
Jerzy Strzelczyk - ,,Mity, podania i wierzenia dawnych Słowian'' Dom Wydawniczy Rebis, Poznań, 2008, str. 177-178.
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Макс Фасмер - „Этимологический словарь русского языка“, Прогресс, Москва, 1987
Praca Zbiorowa - ,,Oxford - Wielka Historia Świata. Cywilizacje Europy. Anglia - Słowianie. Cywilizacje Australii i Oceanii. Papuasi. T. 13.'' Polskie Media Amer.Com, Poznań, 2006. s. 171.

Слика:
Sarmati - Truth lies just beneath the surface

Буђење медведа

Из српског предања нам је познато да се на сусрету зиме и пролећа буди шумски господар - медвед. Устајањем из свог брлога он предсказује одређене временске услове. Наиме, уколико тог јутра види своју сенку враћа се натраг у јазбину да спава и зима се додатно продужава, ако ипак не види сенку и остане напољу тада се очекују и топлији дани и бржи долазак пролећа. Сличан датум буђења знају и подтатрански Пољаци. Међутим, код Белоруса се ово догађа тек месец дана касније, они овај дан буђења називају "камаедзіца". Тада се спремају посебна јела која се као дарови приносе медведу. Јасно је да се медвеђи зимски сан изједначава стањем мировања целокупне природе, стога и медвеђе буђење наговештава поновну обнову саме природе.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Душан Бандић - „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991
Urszula Janicka-Krzywda - "Motywy przyrodnicze w legendach o Matce Bożej na Polskim Podkarpaciu", Peregrinus Cracoviensis 4, 1996, str. 93-102
Эдвард М. Зайкоўскі - „Месца Вялеса ў дахрысціянскім светапоглядзе насельніцтва Беларусі“, НАНБ, Мінск, 1998

Слика:
Олег Гуренков - Комоедица

Коса

  Међу словенским народима коса је у разним погледима, поготово магијским, била од велике важности. Прамен косе повезује магијски ритуал са особом којој је припадао, с тога, да неко не би бацио на њих чини, људи су након шишања, као и опалу косу, закопавали у земљу, стављали под камен, скривали од птица, затрпавали у мравињак, остављали на плодном дрвету или стављали унутар плота. Само шишање је зависило од старости, пола или времена шишања. Дете се шишало први пут тек након навршених годину дана, да му се не би омео ментални или развој говора.
 Коса се често у народу сматрала за стециште човекове животне снаге и симбол изобиља. Постоји обичај трљања браде зарађеним новцем, да би га било колико власи на бради или трљања и косе и браде кованицом ''да би такве биле клијавост и летина''.
  Распуштена коса је била одлика вештица, вила, русалки, нечистих сила. Из тог разлога непокривена коса је могла донети штету људима, летини или домаћинству. За жену која нема покривену косу говорило се да је може одвући дворишни дух, појести вук или да ће се претворити у змије након смрти.

Текст:
Селена Кривић

Литература:
Н. И. Толстой, Б. В. Усачова - „Коса”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001

Фотографија:
Анна Сенік - Донечка

Вилино коло

Овај назив срећемо у неколико топонима на јужнословенском простору. Тако се именују места на којима су, према предању, играле виле, о чему сведоче полулукови или кружнице бујније траве, често испуњени печуркама. У питању је појава која прати раст одређених врста гљива. Њихова мицелија се распростире радијално, остављајући средише у ком су потрошене хранљиве материје услед чега се и трава суши, што је опасано делом са бујнијом травом чије напредовање омогућава активност гљива, које са погодним условима избијају на површину. Постојала је бојазан од уништавања ових вилинских кола па су најчешће остављана нетакнута. Слична веровања раширена су међу многим народима који ову појаву именују као вилински, вештичији или магијски кругови.

Текст: Душан Божић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Scot Nelson - "Fairy Rings: Toadstools, Stinkhorns, and Puffballs", Plant Disease, 2008, pp. 1-9.

Кађење

Овим термином се може означити свака употреба дима у ритуалне сврхе. У основи ова пракса вероватно почива на практичном истеривању исеката димом и служи прочишћивању. Стога се у магијским обредима дим користи управо приликом отклањања нечистих сила. Такво је кађење, најчешће деце, вучјом или медвеђом длаком како би се отклонила несаница или страва. Оваква веровања оставила су трага у народној медицини, где су димом лечене различите болести. Слично се поступа и са домаћим животињама које су бивале кађење на одређене светковине ради заштите. Осим болести кађењем се отклањају чини и уроци, о чему сведочи српска бајалица:

"Секиром те сечем, ватром те горим, тамјаном те кадим, водом те спирам"
(СМР: 235).

Текст:
Ивана Мораревић, Душан Божић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Анна А. Плотникова  - „Кађење”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001
Слика:
Veronika Gilková - smoke stories

Роса

Митолошко објашњење ове атмосферске појаве јавља се широм словенских земаља. Нека од веровања су да росу сеју виле или русалке, да она излази из земље односно да је то зној земље а такође да се змајеви хране млеком и росом. Гатање о времену се такође радило помоћу где је обилна роса наговештавала лепо време док је роса која се дуже задржавала предсказивала кишу. Роси се приписују лековита и магијска својства те су за њу везани и многи магијски обреди. Један од таквих обреда је и ваљање по росној трави где се сматра да ће учеснику ове магијске радње роса подарити снагу и здравље. Умивање росом је саветовано ономе ко се спремао за лечење бајањем или за друге магијске ритуале и то се сматрало предусловом њиховог успеха.

Текст:
Милош Костић

Литература:
С. М. Толстој , „Роса“, „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001

Фотографија:
Jonas Weckschmied

Сварожић

Божанство под овим именом приви пут ће забележити западноевропски хроничари у XI описујући раскошни храма у граду Радгосту. Каснији хроничари према овом граду именују и само божанство. Забележен као Zuarasici, Suarasiz, помињан је као божанство рата а уједно и као најпоштованији међу локалним становништвом. Поред ових извора пар векова касније у руским списима проналазимо име Сварожич као назив за свети огањ. Тако овај теоним представља једину спону између веровања Источних и Западних Словена. Очигледна је сличност у имену овог божанства и Сварога, а наставак -ић (-ич,-ici,-iz ) често се тумачи као патроним, па се лако изједначава са Дажбогом који се помиње као "син Сварогов". Међутим исти наставак може означавати и једноставну умањеницу те би Сварожић био млади, односно мали Сварог.

Текст:
Ивана Мораревић, Душан Божић

Литература:
Луј Леже - „Словенска Митологија“, ИРО Грфос, Београд, 1984
Хенрик Ломвјањски - „Религија Словена“, Библиотека XX века, Београд, 1996
Николай И. Зубов - „Научные фантомы славянского Олимпа”,  Жива старина 3(7), 1995, стр.46-48.
Лома, Александар, „Стара Словенска религија - један лични поглед из компаративног угла”, Зборник Матице српске за књижевност и језик, вол. 53, бр. 1-3, 2005, стр. 9-28

Слика:
Kazimierz Perkowski - Łado Swarożyc