Ветровници

По раширеном веровању ово су људи који су бранили свој крај од непогода тако што би у сну напуштали тело и борили се са силама које су их стварале. Када би се опасност приближила, особе са овим способностима повлачиле би се на сигурно и упадале у сан, тада њихова душа напушта тело, често преузимајући обличје различитих животиња и они ступају у борбу, а све повреде које би задобили биле би пренете и у јави. Сличне моћи могле су имати и вештице, а способност напушања тела како би се борили са злим силама и тако заштитили своју заједницу заједничка је веза са шаманима широм света. Забелешке о овим људима најраспрострањеније су међу Јужним Словеним где се и данас могу сусрести, мада се иста предаја јавља широм словенског света. Неки од назива за особе са овим способностима су здухаћ, вједогоња, змајевити човек, krsnik, chmurnik, obłocznik, облакопрогонник, хмарник, градівник, итд.
Текст: Душан Божић

Литература:
Слободан Зечевић - „Митска бића српских предања“, Вук Караџић, Београд, 1981
Радоман Кордић - „Здухач - психоанализа текста“, Научна књига, Београд, 1990
Елена Левкиевская - „Облакопрогонники - откуда на Карпатах град берется“, Родина бр.1/2, стр. 196-199, 2001
Љубинко Раденковић - „Облачари“, „Словенска митологија: енциклопедијски речник“, Zepter Book World., Београд, 2001
Luka Šešo - "O krsniku: od tradicijske pojave u predajama do stvarnog iscjelitelja", Studia ethnologica Croatica, vol 14/15, str 23-53, Zagreb, 2002/2003.

Слика:
Bogumił Znicz - "Zduch (Stuhacz)"

Жртве

Како би обезбедили родну годину, здравље, срећу и заштиту од нечистих сила људи су приносили жртве. Разликовале су се од повода којим су приношене, ради кога су приношене и у зависноти од онога ко их приноси. Жртве се могу поделити на бескрвне (плодови, мед, медовина, дрво, откос) и крвне (животиње). Посебно место заузимају жртвени колачи који су се месили за скоро сваку светковину. За неке празнике се месе колачи који се украшавају животињама и плодовима направљеним од теста, вероватно као замена за праве жртве.
Текст: Милош Костић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж Петровић, Н Пантелић - „Српски митолошки речник", Нолит, Београд, 1970
Radoslav Katičić - "Božanski boj", Ibis grafika, Zagreb, 2008
Сима Тројановић, "Главни српски жртвени обичаји - старинска јела и пића", Просвета, Београд, 1983, 26-28

Слика:
Максим Сухарев - "Старцы Старые"

Купала

Прослава летњег сунцостаја односно дугодневице међу словенским народима испуњена је бројним обредима. За овај дан говори се да је толико важан да сунце на небу три пута застане. Већ изјутра пре свитања започиња се брањем биља које има посебне магијске особине, те се користи за гатања и врачања која су честа у овом дану. Такође верује се да ту ноћ цвета папрат чији цвет открива благо или дарује моћ немуштог језка. Битно је и обредно купање у реци како би се прочистили и заштитили, уз то девојке реком пуштају цветне венчиће као део љубавне магије. Увече при заласку сунца, пале се коре од дрвета - лиле како би се отерале нечисте силе али и велике ватре - кресови, око којих се људи веселе, играју кола и који се прескачу зарад прочишћења. Ово је свечаност у којој се спајају вода и ватра, дан и ноћ, мушки и женски принцип а небеска свадба пренета је на земаљску раван. Слични обичаји могу се пронаћи код мноштва индоевропских народа, и након христијанизације углавном бивају везани за дан рођења светог Јована. Као божанство, Купало се помиње тек од 17. века, када долази до грешке у тумачењу светковине.
Текст: Душан Божић

Литература:
James George Frazer, "The Golden Bough", Macmillan and Cо., London, 1894
Ш. Кулишић, П. Ж Петровић, Н Пантелић, „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Вера Соколова, „Весенне-летние календарные обряды русских, украинцев и белорусов”, Наука, Москва, 1979
Radoslav Katičić - "Zeleni lug", Ibis grafika, Zagreb, 2010

Слика:
Максим Сухарев - „Купальская Ночь”

Бели лук

У народу се сматра да ова биљка има изузетну заштитну магијску моћ. Трудне жене и породиље су носиле бели лук, а њиме мажу и стоку пре него што ће их протерати кроз живу ватру. Од њега се праве амајлије ради заштите од злих демона и ките венчићи а вештице га користе у бајању.Поред велике магијске моћи лук се одавнина користи и као антибиотик.
Текст: Милош Костић



Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж Петровић, Н Пантелић - "Српски митолошки речник", Нолит, Београд, 1970
Radomir R. Podunavski - Tradicionalno balkansko vesticarstvo, ЕSOTHERIA,2007
Вук Стефановић - „Српски Рјечник'', Беч, 1818

Слика:
Stefan Hörberg - Garlic stamp

Лесник

Шумски дух, познат свим словенским народима. Описује се у људском обличју, често уз одређена животињска обележја, такође, напомиње се да може преузети разне животињске облике. Од свих шумских бића најдражи му је медвед у ког се и сам неретко преображава, уз то он је и заштитник стоке. У Русији се напомиње како се плаши грома, док се у Србији лесницима називају маскирана лица у коледарској поворци, где симболишу претке и имају изразито хтонични карактер. Све ово наводи на закључак да се у овом шумском духу заправо очувао сведени облик бога Велеса.
Текст: Душан Божић

Литература:
Слободан Зечевић - „Митска бића српских предања”, Вук Караџић, Београд, 1981
Успенский Б. А. - „Филологические разыскания в области славянских древностей”, МГУ, Москва, 1982.
Radoslav Katičić - "Božanski boj", Ibis grafika, Zagreb, 2008

Слика:
"Leszy" - Marta Emilia

Велесова брада

Последњи сноп жита би се повезао црвеним концем, окитио цвећем, око њега би се три пута обишло а потом би био одсечен или ишчупан. Тада би се снопље исплело у кружни облик или у облик са класјем на доле у ком подећа на браду. Овакав предмет чуван је под стрехом или на стожеру, како би обезбедио плодност и богатство. Исти обичај знан је код свих словенских грана, тако га Чеси именују као "дед", код Срба се назива "божја брада" док међу Русима носи вероватно и најизворније име "Велесова брада". Припремљен у част бога Велеса, покровитеља земљорадње и богатства.
Текст: Душан Божић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж Петровић, Н Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Radoslav Katičić - "Božanski boj", Ibis grafika, Zagreb, 2008Слика:
"Божја брада" - Душан Божић

Додола

Додолски ритуали су обредне песме и игре чије магичне особине имају за циљ да изазову кишу. Најчешће су се изводили за време пролетњих и летњих празника. Додоле су морале бити невине па су из тог разлога биране најмлађе девојчице. Главна додола је била потпуно нага и прекривена разним биљкама док су остале биле босе и носиле венце на главама. Оне су ишле од куће до куће пред којима су певали и играли а домаћица те куће би их поливала водом па затим даривала. Главна особина додолских песама је, да поред тога што кроз текст призивају кишу, припрев: „Ој додо, ој додоле''. На Балкану се срећу и други називи за овај ритуал као што су Перперуна и Преперуша.
Текст: Милош Костић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж Петровић, Н Пантелић - „Српски митолошки речник", Нолит, Београд, 1970
Вук Стефановић - „Српски Рјечник'', Беч, 1818

Слика:
Николай Фомин - „Танец Додолы"

Збручки кип

Овај камени стуб нађен је у реци Збруч 1848. године. Кип је четворостран и са сваке стране подељен у три нивоа. На првом нивоу се налазе четири људска приказа, три мушка и један женски, сваки у различитом положају, међусобно повезани заједничком капом. На средњем нивоу су четири мања људска приказа, два мушка и два женска који се држе за руке. На доњем је на три странице приказан клечећи човек док је четврта страна празна. И ако постоји више различитих тумачења овог споменика о тачном значењу и самој аутентичности још увек се води расправа.
Текст: Душан Божић

Литература:
Алексей Комар, Наталья Хамайко - „Збручский идол: памятник эпохи романтизма?”, Ruthenica, Том X. C., Київ, 2011, 166-217

Слика:
Максим Сухарев - „Збручский идол”

Велес

Словенско божанство вишеструких улога. О њему сазнајемо из писаних извора, обредних песама и бројних топонима. Забележен као скотији то јест сточији бог, Велес је божанство које има власт над целокупним благом, како домаћим животињама тако и другим драгоценостима. Поред сточарства везан је и уз земљорадњу, што се увиђа из поштовања последњег снопа жита које се назива божија односно Велесова брада. Његов животињски облик је медвед, љута звер, и у том облику он штити стадо али и шуме у којима влада. О Велесу се говори и као о покровитељу песника или уметности уопште али и магије. На дрвету света Велес је приказиван као огромна змија која се гнезди у његовом корењу из ког истиче вода. Сходно томе и кумири Велеса постављани су у долу, подно брда, крај река. Он је такође и господар оностраног, загробног света куда иду душе након смрти, из ког долазе топлота, роса, птице и змије у пролеће.
Текст: Душан Божић

Литература:
Иванов В. В., Топоров В. Н. - „Исследования в области славянских древностей”, Наука, Москва, 1974
Radoslav Katičić - "Božanski boj", Ibis grafika, Zagreb, 2008

Слика: „Велес” - Максим Кулешов

Хлеб

Тешко да се иједан обред или обичај могу замислити без обредног хлеба односно погаче. За божић се прави хлеб који је украшен разним мотивима: плетенице, житно поље, крст, плуг као и представе домаћих животиња. Постоје многа правила када је у питању однос са хлебом: када се погача испече, треба сачекати неко време, „да јој душа оде на орање'', па се тек онда може јести; треба окренути руб одломљене погаче према себи односно према крају стола; не ваља стављати погачу наопачке; и многа друга. У свим словенским земљама је и дан данас заступљен обичај дочекивања гостију хлебом и сољу.
Текст: Милош Костић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж Петровић, Н Пантелић - "Српски митолошки речник", Нолит, Београд, 1970

Слика:
„Хлеб'' - Душан Божић

Нави

Ова створења настају од душа мртворођене деце или оне која су преминула у периоду од четрдесет дана по доласку на свет, а управо јер су умрли пре увођења у заједницу, у тренутку када се сматрају "нечистим" јер није довршен период потребан за њихово потпуно припајање овоземаљском. Као такви, опасни су искључиво за породиље и новорођенчад. Нави могу бити престављени и у облику птица, које се оглашавају продорним звуком, отуд називи дрекавац, свирац, плакавац и слични. Након доласка хришћанства, ова бића се називају некрштенци.
Текст: Душан Божић

Литература:
Слободан Зечевић - „Митска бића српских предања”, Култура, Београд, 1981
Бојан Јовановић - „Магија српских обреда”, Просвета, Ниш, 2001

Слика: „Некрштенци” - Ивица Стевановић

Громовне стреле

Знане су и као "камене стреле" или "громов камен", према народном веровању ове камене стрелице се заривају у земљу након удара грома, да би после извесног времена излашле на површину. Оно што се у земљи налази јесу остаци из каменог доба (врхови стрела, копља, секира). Када би проналазили ове предмете, народ би их користио у лечењу, као амајлије, или као заштиту од удара грома. Слична предаја постоји и код других индоевропских народа, а јавља се и шире. Управо у овим громовним стрелама можемо препознати оружје бога Перуна, словенског громовника.
Текст: Душан Божић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж Петровић, Н Пантелић - "Српски митолошки речник", Нолит, Београд, 1970
Radoslav Katičić - "Božanski boj",Ibis grafika, Zagreb, 2008
Vitomir Belaj - "Hod kroz godinu", Golden marketing, Zagreb, 2007

Слика:
"Перунове стреле" - Душан Божић

Огњиште

Да је огњиште играло важну улогу у народном животу види се по томе што је поред улоге зборног места за целу породицу било и центар за многе обичаје. Из култа ватре се временом развило огњиште као засебни предмет обожавања. О његовој светости говори то што се земља под огњиштем сматра лековитом, пред њиме се врше многе магијске радње, исповеда се и њиме се заклиње. Исто тако, строго је било забрањено било какво омаловажавање огњишта чак до те мере да је постојао посебни штап којиме се ватра разгртала.
Текст: Милош Костић

Литература:
Сима Тројановић - „Ватра у обичајима и животу српског народа”, Просвета, Београд, 1990.

Слика: Ширберг Ј. - „Бокешка кућа изнутра”

Орах

Ово је једно од дрвета са многобројним улогама у животу Словена. За његову крошњу се верује да је настањују разна бића, и да се под њом не ваља заспати. Орах има велику примену у магијским радњама, помоћу њега се врше обреди лечења као и гатања. Његов плод је жрвта која се најчешће приноси прецима (бацање ораха у углове собе о Бадњој вечери). Из свега наведеног увиђа се хтонична природа овог дрвета.
Текст: Душан Божић, Милош Костић

Литература:
Веселин Чајкановић - "Мит и религија у Срба'', Српска књижевна задруга, Београд, 1973
Веселин Чајкановић - "Речник српских народних веровања о биљкама'', Српска књижевна задруга, Београд, 1994

Слика: Дед - Душан Божић

Сукоб Перуна и Велеса

"Божански бој" или "основни мит" како је још назван, представља реконструисан мит, на основу обредних песама и компаративне митологије. Прича почиње када се Велес, у обличју змије, из свог подземља успење према врху на ком столује Перун, он затвара воду тиме проузрокујући сушу, да би се повратио ред громовник тера змију назад на њено место. Када то учини он пушта воду и прославља кишом. Овај мит познат је готово свим индоевропским заједницама, а знан је чак и шире од тога. Кроз њега се приповед о вечном сукобу реда са хаосом.
Текст: Душан Божић

Литература:
Иванов В. В., Топоров В. Н. - "Исследования в области славянских древностей", Наука, Москва, 1974
Calvert Watkins - "How to kill a dragon", Oxford university press, New York, 1995.
Radoslav Katičić - "Božanski boj",Ibis grafika, Zagreb, 2008

Слика:
"Божански бој" - Душан Божић

Суђаје

Знане још као рођенице, наречнице, ориснице, итд. представљају се најчешће као три женске особе, које одређују судбину новорођенчета. Како се усуд доноси у прве три ноћи од рођења детета, у том периоду људи су жртвама у храни и пићу настојали да их умилостиве. Суђаје се описују као жене различите старосне доби и различитих карактера а према предању могла их је видети једино мајка детета. Приказ оваквог утројеног бића које се брине о судбини заједнички је народима на индоевропском нивоу и вероватно у себи чува обрисе некадашње Велике Богиње.
Текст: Душан Божић

Литература:
Слободан Зечевић - Митска бића српских предања, Вук Караџић, Београд, 1981
Спасоје Васиљев - Словенска митологија, Арион, Земун, 1986
Radoslav Katičić - Gazdarica na vratima, Ibis grafika, Zagreb, 2011

Слика:
Kazimierz Perkowski - Trzy Zorze

Жива ватра

Оно по чему је посебна ова ватра је начин њеног настанка - трењем између два дрвета једно о друго, а сам чин се назива вађење живе ватре. Живу ватру су најчешће вадили у „ниједно доба” ( после поноћи) или раном зором - док дан напредује. Кориштена је у многим обредима а један од њих је обред прочишћења од болести који је текао овако: након што се жива ватра извади, поделили би је на два дела како би људи и стока могли да прођу између ње и приликом проласка би изговарали: „Прођох ватру не изгорех, прођох болест не нападе ме”; и тиме заштитили себе од болести.
Текст: Милош Костић

Литература:
Сима Тројановић - „Ватра у обичајима и животу српског народа”, Просвета, Београд, 1990.

Слика:
„Жива ватра” - Душан Божић

Коледе

Ово је групни назив(поред великог броја локалних назива) за обредне поворке код све три гране Словена. Оне су везане за зимску краткодневницу, међутим у зависности од предела врше се у распону од месец дана. Саму поворку сачињава група маскираних младића који уз галаму и звоњаву прапораца опходе куће по селу, где изводе одређене песме и врше магијске радње све у циљу благостања те куће, док заузврат добијају различите поклоне.
Текст: Душан Божић

Кад се пред кућу долази
"Отворите врата,
врата су ви златна,
шиком шикосана
перјем искићена.
перјем и ковиљем,
смиљем и босиљем"
(Вук С. Караџић - "Живот и обичаји народа српскога")

Литература:
Велибор Лазаревић - Коледарске песме на Косову и Метохији, "Баштина", бр. 27, 2009, 31-43
Ivan Lozica - Došli smo vam kolendati, "Narodna umjetnost: hrvatski časopis za etnologiju i folkloristiku", br.36/2, 1999, 67-83

Слика: "Лејка" - Душан Божић

Вампир

Ово свима познато биће има дубоке корене у веровањима Словена. Као и већи број митолошких створења вампири воде порекло од душа умрлих. Када покојник не би прошао одговарајуће обредне радње након смрти његова душа остајала би заробљена између светова, као такав вампир се сматра нечистим и оличење је нереда. Вампир се тада може вратити у тело покојника, може настанити какву животињу (најчешће вука одакле даље долазе митови о вукодлацима) или туђи леш. Откривају га видовити људи или животиње, а да се покојник повампирио доказује се тиме што је његово тело нетрулежно, често надувено од крви којом се храни. Да би се успоставио ред вампир се мора послати на "онај свет", ово се врши или умилостивљењем одређеним жртвама или уништењем вампира најчешће спаљивајем или пробадањем глоговим колцем тела у које се вампир настанио, притом се пази да душа вампира не утекне прешавши у лептирицу или какву другу животињу. Након правилно извршеног обреда враћа се ред у заједницу.
Текст: Душан Божић

Литература:
Веселин Чајкановић - "Стара српска религија и митологија", Просвета, Ниш, 2003, 132-139
Бојан Јовановић - "Вампир као метафора", Гласник етнографског института САНУ, Београд, 2004, бр. 52, 227-233

Слика:
Драган Бибин - "Вампир Вид"

Дрво света

У словенској предаји свет се може приказати у облику дрвета. То је најчешће храст, али се јављају и друга дрвета (јела, бор, јабука...). Кроз песме сазнајемо да се у крошњи, углавном на сувој грани, налази громовник који може бити представљен у облику орла. У средишњем делу - стаблу спомињу се, у зависности од предаје, пчеле, ласица или овце. Док је у корену дрвета змај односно змија. Често при дрвету налази се извор из којег истиче вода. Поред тога што је дрво света, оно је и поприште борбе соларног божанства из крошње (Перун) и хтоничног из корења (Велес).
Текст: Душан Божић, Милош Костић


„Ў чистом поли на синим мори стоиць дуб широколист,
под тым дубом вовцы стары, перяры черная вовна.
На той вовни ляжец змея змеиная.”
(Романов Е. Р.,„Белорусскии сборник”)

Превод:
"U čistom polju, na sinjem moru, stoji širokolisti dub(hrast),
pod tim dubom stare ovce, lanjska crna vuna.
Na toj vuni leži zmija zmijska."
(Belaj Vitomir, "Hod kroz godinu",111)


Слика:
„Мировое Древо” - Максим Сухарев

Добродошлица

Добродошли на страницу српске родноверне жупе „Луг Велеса” из Новог Сада.



Слава боговима!

Слава прецима!