Раскршће

Сматра се опасним местом, на коме се окупљају нечиста бића и силе, али и место на коме се изводе магијски обреди гатања и лечења. На раскрсници се тако могу видети вештице, вампири, виле што је чини опасним местом нарочито ноћу а врше се одређени магисјки ритуали ради безбедног прелаза преко ње. Верује се да душе покојника, нарочито оних који су умрли неприродном смрћу, бораве на раскршћу. Ако су у породици често умирала деца, родитељи би са новорођенчетом изашли на раскрсницу и прву особу која би наишла позвали да буде кум детету. На раскрсници би, како би спасили човека од болести, изливали воду у којој је болесник окупан или остављали неке његове ствари како би онај који нагази на то преузео болест од тог човека, зато се на раскрсницама ништа не узима.
Текст: Милош Костић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
А. А. Плотникова - „Словенска митологија: енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001

Слика:
Георгий Юдин - Три поездки Ильи Муромца

Огледало

Овај предмет у давној прошлости није био тако честа појава у народу, а људи су се у недостатку огледала надвијали над потоцима, бунарима, користили растопљену маст и мед. Веровало се да огледало представља границу два света – овоземаљског и оностраног. Оно је симболизoвало удвајање стварности, због чега су се људи односили према њему са великом опрезношћу, те су настале многобројне забране у вези њих. Нпр. ноћу и за време олује се не огледа, труднице се пред порођај не огледају, као и деца у првој години; када дође до смртног случаја у породици сва огледала би се прекривала. Огледало се такође користило у гатању и комуницирању са загробним светом, али и као заштита од злих сила. Веровало се да ако се нечиста сила одрази у огледалу, она губи своје магијске способности. Као заштитно средство, огледала су причвршћивана изнад врата куће, стављана у колевку, жене и девојке су их носиле на себи, а била су присутна и у свадбеним обредима.
Текст: Александра Божиловић


Литература:
С. M. Толстој - ,,Огледало“, „Словенска митологија: енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970

Фотографија:
Alessio Albi

Гост

Од најстаријих писаних извора до данашњих дана бројна су сведочанства о словенском гостопримству где се увек напомиње изузетна предусретљивост словенских домаћина. Овакав став према госту постојао је код свих индоевропских народа. Међутим упоредо с тиме код свих је владала лоша слика странца, као другог, далеког, непознатог и опасног. У госту се спајају два различита односа, он више није потпуни странаца али није ни део заједнице, и самим тим налази се у статусној неодређености. Стога се он  истовремено сматра опасним јер може урећи али и светим јер исто тако може донети благослов. Овим он сам постаје табуизован а у њему се отелотворује предак, неко од митских бића или божанство које у људском облику силази међу људе. Управо зато се госту и придаје посебна пажња како би ваљаним угошћавањем био издејствован најбољи могући исход из сусрета са непознатим.
Текст: Душан Божић

Литература:
Душан Бандић - „Табу у традиционалној култури Срба“, БИГЗ,  Београд, 1980
Веселин Чајкановић - „Студије из српске религије и фолклора 1910-1924”, Српска књижевна задруга, Београд, 1994
Александар Лома - „Стара Словенска религија - један лични поглед из компаративног угла”, Зборник Матице српске за књижевност и језик, вол. 53, бр. 1-3, 2005,  стр. 9-28
Јадранка Божић - „Остварење Јаства/Сопства и несводљивости Другог: етички бездан сусрета с Другим”, Етнолошко-антрополошке свеске, no. 15 (15), 2010, стр. 77-92

Слика:
На прагу - Душан Божић

Мора

Ово биће, знано и као Мара или Змора, у словенским предајама доживљава се као зли дух, који мучи људе док спавају седећи им на грудима, притискајући их и отежавајући им дисање, а ређе сисајући им крв. Назив мора се међу свим словенским народима јавља као заједничка именица са значењима: утвара, привиђење, тежак сан, тешка брига. Слично биће са називом истог индоевропског корена познато је и другим европским народима. Разна су веровања везана за мору, али скоро сва описују женску особу чија душа ноћу напушта тело и наноси људима штету. Море се могу претварати у разна хтонична створења, а најчешће су то ноћни лептири. Као заштита од мориних напада користили су се разни оштри предмети, метла, со, бели лук, огледало, и слично.
Текст: Александра Божиловић


Литература:
Елена Е. Левкиевская - „Мора”, „Словенска митологија: енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Radoslav Katičić - "Zeleni lug", Ibis grafika, Zagreb, 2010

Слика: LeUyen Pham - "La Horla"