Распарчавање

У усменом предању све три гране словенских народа наилазимо на истоветну, језиву загонетку. Она је сачувана међу редовима једне чешке приповетке у којој се говори о надметању два краљевића за руку младе краљевне, приликом чега један просац усмрћује другог. Краљевна од тела убијеног прави различите предмете а затим просцу убици поставља, показаће се, нерешиву загонетку:

"Na lásce sedím, na lásku hledím, láskou se ovíjím, z lásky ti připíjím."
(Katičić, 2010, 396.)

У сличном облику постављено питање је забележено на јужнословенском простору. Сада словеначко казивање, говорећи о жени која је свог драгог убила и раскомадала начинивши од њега предмете, доноси сличну загонетку:

"Ko sedim zaljubljeno sedim;
ko gledam, se zaljubljeno gledam;
ko pijem, zaljubljeno pijem."
(Katičić, 2010, 397.)

И код Источних Словена наилазимо на овакво пропитивање. Руска балада спомиње младића који се наругао девојци за шта бива сурово кажњен. Она, након што је од делова његовог тела израдила предмете даље говори:

"Задаю им загадку - не отгадливую:
»Ой, я на милом сижу, я милого гляжу,
милым подчиваю.«"
(Katičić, 2010, 395.)

Иако су у питању посве различити садржаји усменог народног стваралаштва, упечатљиво је да у њима затичемо готово исту загонетку. Сличности иду до те мере да је очувана истоветна рима (sedím/hledím, sedim/gledam, сижу/гляжу). Занимљиво је да на ову загонетку наилазимо не само у фолклору Словена већ и код других европских народа, од Грчке до Енглеске. Иако забележена у различитим књижевним облицима сви они спомињу женску особу која у виду загонетке говори о раскомаданом вољеном. Можемо промишљати о важности ове загонетке која је очувана од заборава оденувши се у различите радње приповетки. Одговоре, макар за словенски простор, можда нуди руска предаја која значајно осветљава овај догађај када једну од песама сагледамо у целини:

"U nas na ulici, u nas na širokoj,
aj ljo, ljo, ljo, aj ljo, ljo, ljo, ljo, ljo, ljo!
(Pripjev se ponavija poslije svakoga stiha.)
U nas na sočnoj travi, u nas na zelenoj,
mlad junak je djevojčicu obeščastio,
ljubio, milovao i za ruke hvatao,
prstene skidao pozlaćene.
Otišavši od nje, stao se je podsmjehivati,
stao se je podsmjehivati, ismijavati:
»Kad bi ta djevojka za mene bila,
za mene bila i smatralo se da je za mene,
smatralo se da je za mene dobroga junaka,
privezao bih ja nju za krevetac,
za krevetac, za dubovu dasku,
ostala bi ona svu noć,
svu noć, svu tamnu,
gledala bi ona niz nebo,
brojala bi ona guste zvijezde.«
- »Ej, dobro, dobro,dobri junače!
Odsmijat ću ja tebi sve ismijavanje,
iščuđavat ću se nad svim čudesima.
U mene su dva rođena brata,
dva rođena brata i dva nerođena.
Oj braćo moja, vi rođena!
Oj, pođite u konjušnicu,
oj uzmite konja sivoga,
konja sivoga, sive grive,
sive grive, bijelih kopita
i ubijte ga na pol vrste,
na pol vrste do polusmrti.
Dovezite mi njegovo bijelo tijelo,
bijelo tijelo, junačko,
junačko, ludo odvažno.
Iz ruku, iz nogu smostit ću krevetac,
iz njegovih rebara moste ću pomostiti,
iz kose njegovih sljepoočica nasukat ću fitilje,
iz njegova mozga salit ću svijeće,
iz njegove masti natopit ću salo,
postavit ću svijeću pred krevetac:
»Gori, moja svijeća, i ne gasi se,
plači njegova majčice i ne umukni.
- Sestrice moje, vi drugarice!
Što je to takvo: po milom hodim,
po milom hodim, na miloga gledam,
preda mnom mili gori kao svijeća?«
Njegova sestrica se odazvala:
'Eh mi smo njemu govorili,
ne hodi dugo navečer,
dugo navečer u zabran."
(Katičić, 389-390.)

Разазнаје се место споја младих, сочна зелена трава у добро познатом лугу. Сазнајемо да младић након што је добио шта је желео исмева и напушта девојку, за шта му се она свети. Видимо и да је он изједначен са коњем, у њему тако препознајемо пролетњег коњаник који својим ходом доноси плодност. Тада би у оној која се наслађује смрћу могли видети мрачно лице његове сапутнице, која након овог чина и сама постаје смртоносна. Ово убиство и распарчавање тада би додатно повезало младића и жито које ниче са коњаниковим доласком, јер ће и оно бити пожњевено а затим претворено у хлеб, погачу и друге производе.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Reinhold Köhler - "Kleinere Schriften - Zur Märchenforschung",Verlag von Emil Felber, Weimar, 1898
Radoslav Katičić - "Zeleni lug", Ibis grafika, Zagreb, 2010

Слика:
Душан Божић - Исход прељубе

Полудница

Ово је дух житних поља источнословенског и западнословенског предања, који чува и штити усеве. Најчешће представљан у лику лепе девојке одевене у блиставо белу хаљину. Полудница би морила оне који би вршили жетву у подне, по чему је и понела име. Те људе би кажњавала задајући им страшну главобољу. Такође, њом су плашили децу, говорећи да ће их она одвести са собом, закопати на међи или натерати да дуго лутају по пољу ако би се без надзора затекли у житу. Онај ко би се са њом сусрео требао јој је препричати живот житарице од сађења до справљања хлеба након чега би се полудница смиловала.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Leonard J. Pełka - "Polska demonologia ludowa", Iskry, Warszawa, 1987
Эрна В. Померанцева - „Межэтническая общность поверий и быличек о полуднице”, Славянский и балканский фольклор, Наука, Москва, 1978, 143-158

Слика:
Sergey Demidov - Lady Midday