Шипак

    Ово жбунасто дрво из породице ружа се најчешће везује за позитивну симболику: здравље, богатство и успех. Иако, као бодљикава биљка, поседује заштитне магијске особине, шипак се сматра ,,нечистим'' јер расте на граници ,,свог'' и ,,туђег'' света, те се сади као ограда.
    У Македонији се најопаснијим сматра пољски шипак, где се зле силе скупљају и под којим се никада не одмара или лежи. У оквиру свадбеног обреда, шипкова грана се користи за свадбени барјак или венац, ради заштите младенаца, приликом чијег сечења се код дрвета остављају хлеб, ораси и просипа се вино. За заштиту деце од вештица, у Србији, у одећу им се зашива шипков плод. У Словачкој се, када се сматра да је домаћинству причињена штета бајањем, у кући се ложи ватра и зидови се шибају шипковим прутом. Чај од шипка се веома цени у Русији, где се сматра да има чудотворну снагу и да може чак и да поврати младост.

Текст:
Селена Кривић

Литература:
В. В. Усачова - „Шипак”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001

Слика:
Виктория Помазкова - Шиповник в саду

Чесница

Приликом сваке велике светковине припремани су посебни обредни хлебови. Ово се лако може приметити на словенском југу, наручито у обичајима српског народа. Тако и прославу краткодневице одликује неколико различитих пецива која се спремају искључиво за ту прилику. Међу њима се истиче чесница, као најважнији хлеб Божићне трпезе.

Мешење
Са припремом ове погаче започиње се рано изјутра, пре свитања, када домаћица одлази на бунар или извор како би захватила неначету воду којом ће тесто бити замешено. Ова вода се спаја са брашном у које је самлевено и неколико зрна из „божје браде“, односно последњег покошеног класја које се чува у кући. Тиме се на хлеб преносе плодоносне особине које ово жито у себи поседује. Месећи, домаћица која спрема ову погачу је одевена у свечану одећу, тако јој исказујући своје поштовање. Она ће у чесницу убацити и одређене предмете по којима ће се предвиђати о срећи њихових налазача, а које ће ови током године чувати као амајлије. Најчешће је у питању кованица као симбол имућности, док се поред ње ту могу наћи и гранчица дрена, зрна жита или парче дрвета са јарма. По завршетку мешења теста домаћица би одлазила у башту и додиривала дрвета на која је хтела пренети плодотворну моћ чеснице. Истом моћи бивали би испуњени и сви предмети који су дошли у додир са тестом или касније испеченим хлебом.

Печење
У времена када су у домовима пламтела огњишта чесница се пекла на жару, под црепуљом. Ово је био посао домаћина који би након печенице сада пекао чесницу. Док је исту загртао жаром изговарао би посебне заговоре попут:

 "Благословио те Бог и данашњи год, у пољу нарастала, српом се нажињала, на вршају се навршила, у амбару се насипала, а у млину се намилала, у наћвама се накувавала, у ватри напјецала а на столу се размрвила" (Кулишић, 58.)

Овако се поново наглашава веза чеснице са целокупном летином, баш у дану од ког заједно са младим Сунцем све треба да напредује.




Обед и обред
Испечени хлеб заузимао је посебно место на Божићном столу, неретко додириван искључиво у рукавицама, смешта се на бело платно или сваковрсно жито и различите плодове. За трпезом се одвија један од најстаријих свесловенских обреда, забележен још с почетка тринаестог века. Домаћин, скривен иза чеснице, пита укућане да ли га виде те након њиховог потврдног одговора изговара жеље за бољим уродом наредне године. Након тога породица ломи хлеб окрећући га и дижући у вис, како би и жито тако високо нарасло. Загледају одломљену парчад да виде кога је каква срећа задесила а потом започињу ручак једући чесницу коју сваки укућанин мора окусити. Чак и преостале мрвице ове погаче у себи садрже плодоносност, те се по свршетку обеда оне посипају у воћњаке или заједно са храном дају благу.





Словенске сличности
Најсличнији овом хлебу балканских Словена наилазмо на Карпатима. Поново видимо погачу спреману од сопственог брашна и неначете воде коју домаћица справља са великом пажњом пратећи бројне ритуалне радње. И у њему се налазе различити предмети које се користе у лечењу и чувају као амајлије. Попут чеснице и овај хлеб се након печења одлаже на платно, зрна или новац док се касније дели међу укућанима али и стоком. Он ће, као и креаткодневица у овим пределима, бити назван крачун.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Шпиро Кулишић, - „Из старе српске религије”, Српска књижевна задруга, Београд, 1970
Мила Босић - „Годишњи обичаји Срба у Војводини“, Прометеј, Нови Сад, 1996
Марина М. Валенцова - „Карачун“, Славянские древности, том 2, Международные отношения, Москва, 1999
Анна А. Плотникова - „Хлеб рождественски“, Славянские древности, том 5, Международные отношения, Москва, 2012

Фотографија:
Владимир Ћосић - Божић 2018