Једно од отворених питања словенске митологије јесте и оно о божанству под именом Лада односно Ладо. Често се у различитој литератури, а поготово на интернету, може пронаћи мноштво описа божанства под овим именом, коме се додељују свакакви атрибути, најчешће без икаквих основа.
Почеци
Како бисмо разумели природу овог божанства морамо кренути од најстаријих извора у којима се као такво и спомиње. То ће бити пољски стаути и хронике из XV и XVI века. Прва од њих, "Postylla Łukasza z Wielkiego Koźmina", настаје око 1405. године. Tу се Lado набраја као једно од старих пољских божанстава. Петнаестак година потом "Statua provincialia" даје нешто више информација, наводећи: "Item prohibeatis plausus et cantalenas in quibus invocantur nomina ydolorum lado yleli yassa tya que consueverunt fieri tempore festi Penthecosten" (Такође забрањујте тапшање и песме у којима се зазивају имена богова: ладо, јлели, јаса, тја, што обичавају чинити у доба Духова). Први покушај објашњења овог божанства даће пољски хроничар Јан Длугош, који ће 1480. у свом делу "Historia Polonica" бога Лада поистоветити са римским Марсом. Нешто касније, Маћеј Мјеховски ће на основу сличости имена у овом божанству видети словенску верзију грчке Леде. Односно како то 1582. образлаже Маћеј Стријковски: "niewiasty y panny do tańcow się gromadę schodza, tam wiawszy się za ręce 'lado, lado y lado moia' powtarzia spiewaiac na pamiętkę Ledy albo Ladony matki Kastora y Poluxa..." (невесте и госпође долазе у гомилама к плесу, тамо, ухвативши се за руке, понављају 'ладо, ладо и ладо моја' певајући на успомену Леди или Ладони мајци Кастора и Полукса).
Код Источних Словена добијамо још касније изворе, на које су раније пољске хронике несумњиво имале утицај. Тако, записано средином XVII века, у делу "Густынская летопись", стоји: "Ладо, си есть Плутон, богъ пекелный, сего верили быти богомъ женитвы, веселiя..." (Ладо, то јест Плутон, бог паклени, веровали су да је бог женидбе, весеља...) а у сличном маниру и "Синопсис Киевский" помиње Лада, као бога весеља с тим да напомиње и његову сапутницу, Ладу.
На јужнословенском поднебљу Павао Ритер Витезовић 1703. пише о обичајима с подручја загребачке бискупије где између осталог наводи: "...sub æstivi solititii diebus a plebeo puellarum choro in tripudiis circa rogos cieri solitæ; in quibus post singulos versiculosad pluchrum Ladum exclamatio repetitur; quorum vincum addere hic libuit. 'Lipi Jive roxe terga, Aj Lade, Lade lipo Lade.'" (...у доба летњег солстиција обичава певати збор сељачких девојака у плесу око кресова, у којима се иза појединих стихова може овај један навести: 'Липи Иве роже трга, Ај Ладе, Ладе липо Ладе'). Педесетак година касније Јосип Бедековић ће проширити ову песмицу додавши стихове "Lepi Ive trga rože, Tebi Lado sveti bože: Lado slušaj nas Lado. Pevke Lado pevamo ti, srca naša vklanjamo ti: Lado slušaj nas Lado." Овим путем, наведена песма постаје један од главних доказа за постојање овог божанства.
Из овог шаренила извора види се да су сви они настали веома касно, као и да се калеме један на други. Исто тако приметно је да не постоји сагласности како по питању пола када се говори о божанству тако ни око тачних улога које оно обавља. У покушајима да се пронађе решење, бројни каснији аутори су давали различите интерпретације. Док су једни вођени сличношћу са именима божанстава из других митологија покушавали да објасне Лада/Ладу, други су потпуно одбацивали било какву божанску природу, објашњавјући те речи као бесмислене припеве у песмама.
Песме и обреди
Оно што на основу извора можемо закључити јесте да су уз одређене празнике познијег дела пролетњег, односног раног летњег циклуса везане песме које садрже речи ладо, ладе, лада, које се понављају. Уочљиво је да управо на такве припеве наилазимо код готово свих словенски народа. Међу Јужним Словенима превасходно у краљичким песамама, о којима смо већ раније писали. Приметно је да песме које садрже овакав припев често имају свадбену тематику, као и да се он може наћи и у самим свадбеним песмама, које се изводе невезано за обредне песме словенских светковина. Овоме одговара и магијски обред "ладуване", забележен у Бугарској. Он представља гатање о удају помоћу прстења остављеног у води са цвећем да преноћи, да би се сутрадан приликом извлачења изводиле кратке песмице са припевом ладо, по ком је обичај добио име.
"Стой честито и вилико,
дай ладо льо,
нему пръстен жа излези!
дай ладо льо!..."
дай ладо льо,
нему пръстен жа излези!
дай ладо льо!..."
И код Руса наилазимо на сличан обред са истим припевом. Тамо се ове песме називају "подблюдные" јер се у гатању помоћу различити девојачких личних предмета они извлаче из посуде (блюдо) са водом, при томе изговарајући:
"Ладо мое! Ладо мое!
Чья-то вынется — правда сбудется!"
"Сын с отцом сеял рожь с овсом.
Дива лело, ладо моё!"
Овде је занимљив и обичај забележен у југоисточној Србији, који се поред назива бена или урбуница именује и као лада, док се у Бугарској тако назива главна актерка сличног обичаја. Он се састоји у томе да млада девојка вече уочи свадбе, обучена у одећу невесте, иде на извор у пратњи свирача и девојака, глумећи сватове. Тамо би јој два пута просипали узету воду, док би је трећи пут она однела пред кућу будућег младожење. Од те воде ће сутрадан бити справљени хлебови за свадбу.
Називи
Из обичаја који смо последњи навели увиђамо и изједначавање појмова ладе и младе. Управо у овом значењу реч ће бити посведочена у источнословенским језицима, где ће ладо и лада представљати називе за супруга и супругу. Тако још у древноруском спису "Слово о плъку Игорєвѣ" из 1185. имамо сачуване реченице попут: "Възлелѣй, господине, мою ладу къ мнѣ, а быхъ не слала къ нему слезъ на море рано" (Дољуљај, господине, мога мужа к мени, да не бих слала сузе к њему на море рано) Ту су још и дијалектно руско ладоват са значењем славити свадбу или ладына - проводаџисање. Занимљиво је да реч у истом значењу налазимо код Јужних Словена, као код хрватског ренесансног писца Ханибала Луцића који средином XVI века у драми Робиња пише: "...Meni bo jest mniti: koja bi ne rada, Derenčinu biti ljubovca i lada..." Овим се доказује прасловенска старина овог израза као и његово изворно значење.
Закључак
Постаје јасно да приче о некаквим божанствима љубави и осталих атрибута који им се приписују представљају фантазмагорију аутора који о томе пишу. У речима ладо, лада, ладе ваљало би видети називе за вољену особу, супружника, који су прерасли у припев код песама са свадбеном тематиком. Док би се о божанској природи тих лица помињаних у песмама могло говорити тек ако људску, земаљску свадбу схватимо као имитацију небеске, али и тада ови актери не би постајали засебна божанства већ би то били добро познати учесници божанске свадбе прикривени под свакодневним именима.
Текст: Душан Божић
Литература:
Александр С. Фаминцын - "Божества древних славян", С. Петербург, 1884
Макс Фасмер - "Этимологический словарь русского языка", Прогресс, Москва, 1986
Milovan Gavazzi - "Godina dana hrvatskih narodnih običaja", HED, Zagreb, 1988
Юрий Г. Круглов - "Русские обрядовые песни", Высшая школа, Москва, 1989
Henrik Lomvjanjski - "Religija Slovena", Slovograf, Beograd, 1996
Leszek Kolankiewicz - "Dziady. Teatr święta zmarłych", DiG, Gdańsk,
1999 Љубинко Раденковић - "Лада", "Словенска митологија - енциклопедијски речник", Zepter book world, Београд, 2001
Людмила Н. Виноградова - "Подблюдные песни", "Славянские древности", том IV, Международные отношения, Москва, 2009
Vitomir Belaj - "Hod kroz godinu", Golden marketing, Zagreb, 2007
Тодор Джиджев - "Народни песни от Тракия", Академично издателство "Проф. Марин Дринов", София, 2013
Слика:
Лада - Максим Кулешов
