Буђење медведа

Из српског предања нам је познато да се на сусрету зиме и пролећа буди шумски господар - медвед. Устајањем из свог брлога он предсказује одређене временске услове. Наиме, уколико тог јутра види своју сенку враћа се натраг у јазбину да спава и зима се додатно продужава, ако ипак не види сенку и остане напољу тада се очекују и топлији дани и бржи долазак пролећа. Сличан датум буђења знају и подтатрански Пољаци. Међутим, код Белоруса се ово догађа тек месец дана касније, они овај дан буђења називају "камаедзіца". Тада се спремају посебна јела која се као дарови приносе медведу. Јасно је да се медвеђи зимски сан изједначава стањем мировања целокупне природе, стога и медвеђе буђење наговештава поновну обнову саме природе.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Душан Бандић - „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991
Urszula Janicka-Krzywda - "Motywy przyrodnicze w legendach o Matce Bożej na Polskim Podkarpaciu", Peregrinus Cracoviensis 4, 1996, str. 93-102
Эдвард М. Зайкоўскі - „Месца Вялеса ў дахрысціянскім светапоглядзе насельніцтва Беларусі“, НАНБ, Мінск, 1998

Слика:
Олег Гуренков - Комоедица

Коса

  Међу словенским народима коса је у разним погледима, поготово магијским, била од велике важности. Прамен косе повезује магијски ритуал са особом којој је припадао, с тога, да неко не би бацио на њих чини, људи су након шишања, као и опалу косу, закопавали у земљу, стављали под камен, скривали од птица, затрпавали у мравињак, остављали на плодном дрвету или стављали унутар плота. Само шишање је зависило од старости, пола или времена шишања. Дете се шишало први пут тек након навршених годину дана, да му се не би омео ментални или развој говора.
 Коса се често у народу сматрала за стециште човекове животне снаге и симбол изобиља. Постоји обичај трљања браде зарађеним новцем, да би га било колико власи на бради или трљања и косе и браде кованицом ''да би такве биле клијавост и летина''.
  Распуштена коса је била одлика вештица, вила, русалки, нечистих сила. Из тог разлога непокривена коса је могла донети штету људима, летини или домаћинству. За жену која нема покривену косу говорило се да је може одвући дворишни дух, појести вук или да ће се претворити у змије након смрти.

Текст:
Селена Кривић

Литература:
Н. И. Толстой, Б. В. Усачова - „Коса”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001

Фотографија:
Анна Сенік - Донечка

Вилино коло

Овај назив срећемо у неколико топонима на јужнословенском простору. Тако се именују места на којима су, према предању, играле виле, о чему сведоче полулукови или кружнице бујније траве, често испуњени печуркама. У питању је појава која прати раст одређених врста гљива. Њихова мицелија се распростире радијално, остављајући средише у ком су потрошене хранљиве материје услед чега се и трава суши, што је опасано делом са бујнијом травом чије напредовање омогућава активност гљива, које са погодним условима избијају на површину. Постојала је бојазан од уништавања ових вилинских кола па су најчешће остављана нетакнута. Слична веровања раширена су међу многим народима који ову појаву именују као вилински, вештичији или магијски кругови.

Текст: Душан Божић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Scot Nelson - "Fairy Rings: Toadstools, Stinkhorns, and Puffballs", Plant Disease, 2008, pp. 1-9.