Живот биља

Светост биљака, проистекла из њихове одлике да у себи садрже бит животодавности, приметна је из односа према последњем снопу пожњевеног жита и коришћењу његовог семена како приликом првог сејања тако и у бројним другим обредима који имају за циљ обезбеђивање плодности. Тако схваћене, биљке налазимо у  различитим обредним као и фолклорним текстовима. Ту се најчешће јављају житарице попут пшенице и проса, лан, конопља али и неке врсте воћа. Својим развитком оне јасно одражавају ток природе и сходно томе постају модел људског живота. У оквиру ових представа јавља се засебна целина која приповеда о животу биља од сејања до крајњих производа који од њих настају.  Са нагласаком стављеним на процесе који следе након сазревања и убирања биљака односно на метафоричне муке којима том приликом подлежу. Увиђа се широка примена оваквог описа. Тако исту нит запажамо међу обредним пролетњим песмама, које најављују благодатне дане или међу магијским текстовима којима је циљ да се опасност смилује над наведеном патњом, односно да се уплаши човека који те муке наноси. Исто тако ове представе се могу наћи и ван обредних текстов, међу баснама и дечијим играма. У свима одражавајући значај биља, али и представу о животном кругу и његовој временској одређености. 

Текст: Душан Божић

Литература:
Никита И. Толстој - „Језик словенске културе“, Просвета, Ниш, 1995
Донат Њевјадомски - „Како посејеш, тако ћеш и жњети”,  КСК 5 – Земљорадња, 2000, стр. 39-55

Слика:
Душан Божић - Круг

Тодорци

При окончању зиме, на преласку између годишњих доба, ступа се у додир са неодређеношћу као особином овог периода. Управо ови дани ће бити прилика да се ода поштовање прецима. Међутим заједно са њима, долазећи из оностраног, заједницу ће походити и нека нежељена бића. Међу таквима су и тодорци, како је то забележено из живог предања дела Балканских Словена.

Ивица Стевановић - Тодорци

Говори се тако о суровим коњаницима који сеју страх усмрћујући свакога ко им се нађе на путу. Они могу бити замишљени и као чопор дивљих коња или пригодније ликом поставњени између људског и животињског, као људи са коњским копитама или репом, коњи са људским лицима или јахачи срасли ка коњима. Увек ће бити присутан и њихов предводник, то је старешина групе, на белом коњу, неретко хроми, Велики Тодор. 


О страхопоштовању сведоче и бројна правила којих се треба придржавати. Тих дана се не би радило ништа у пољу, док би у кући послови престајали са доласком мрака све до првих петлова који ће најавити зору. Од тодораца би се штитили уобичајним средствима, белим луком и постављањем металних предмета на прозоре и врата како би се спречио улазак нежељених сила. Да би се умилостивили износили су им храну, и спремали посебне колаче, негде у облику потковице али и кували кољиво што поново указује на њихове хтонске одлике.

У другим деловима Балкана сам дан би се третирао као "коњска слава" односно "коњски великдан", а припремљени хлебови даривани су коњима. Ту се говорило да Тодор доноси лето, док би коњске поворке изводили момци загарављеног лица. Понегде су ове коњске поворке спојене са маскирним поворкама уобичајним за тај период године.

Текст: Душан Божић

Литература:
Миленко Филиповић - „Трачки Коњаник“, Просвета, Београд, 1971
Слободан Зечевић - „Митска бића српских предања“, Вук Караџић, Београд, 1981
Никита И. Толстой - „Южнославянские Тодорица/Тодоровден. Обряд, его структура и география“, Балканские чтения I, ИСБ АН СССР, 1990, стр. 101–109.
Татьяна А. Агапкина - „О тодорцах, русалках и прочих навях“, SMS II, 1999, str.145-160.

Слика:
Милош Ницић - Недеља мртвих

Стазом словенског наслеђа - коледари

Литература:
Бојанин, Станоје - „Забаве и светковине у средњовековној Србији од краја XII до краја XV века“, Историјски Институт, Београд, 2005
Босић, Мила, - „Годишњи обичаји Срба у Војводини“, Прометеј, Нови Сад, 1996
Fisković, Cvito - „Božićni običaji i novogodišnje kolede na Orebićima i okolnim selima“, Čakavska rič 1, 1992, str. 3-26
Gavazzi, Milovan - „Godina dana hrvatskih narodnih običaja“, HED, Zagreb, 1988
Ивлева Лариса Михайловн, Лурье, Михаил Лазаревич - „Ряженый-демон, ряженный в демона...“, Исследования по славянскому фольклору и народной культуре. Berkeley, 1997, стр.63-82.
Kuret, Niko - „O nosivcih slovenskih šemskih običajev“ Slovenski etnograf 16/17, 1963/1964, str. 167-178.
Lozica, Ivan - „Tracking down turica“, Narodna umjetnost 35/1, 1998, pp.187-214.
Lozica, Ivan - „Došli smo vam kolendati“, Narodna umjetnost 36/2, 1999, str. 67-83.
Марјановић, Весна - „Маске, маскирање и ритуали у Србији“, Чигоја, Београд, 2007
Марјановић, Весна - „Осврт на забране ношења обредних маски на европском и српском простору“, РМВ 50, 2008, стр. 263-271.
Марјановић, Весна - „Покладне маске и поворке континуитет и нове форме“, ГЕМ 67-68, 2004, стр.155-176.
Плотникова, Анна Аркадьевна - „Этнолингвистическая география Южной Славии“, Индрик, Москва, 2004
Сумцов, Николай Θедорович - „Научное изученіе колядокъ и щедривокъ“, Кіевская старина, 1886, стр. 237-266.
Szczepanik, Paweł - „Masks in the culture of pagan Western Slavs: a ritual-ceremonial attribute or a religious fetish?“, Barbarians at the gates, Toruń, 2013, pp. 65-82.
Торњански Брашњовић, Светлана - „Коледарске и божићне песме у контексту зимских календарских обреда“, докторска дисертација, Филозофски факултет, Нови Сад, 2015
Zibrt, Čeněk - „Masopust držíme“, Nákladem F. Šimáčka, Praha, 1910

Текст:
Душан Божић

Нарација:
Милош Костић

Музика:
Дамир Маркотић - Светослав(Сварица)

Графика:
Душан Божић

Анимација:
Милош Костић

Утројеност божанске Мајке

На западном делу јужнословенског простора запажамо једну широко распрострањену песму која је забележена у више десетина облика.

Stala se majka ranena
pred belom zorjom rumenom.
Žarku je vatru ložila,
bele je ganke pomela,
črnu je kavu kuhala
svojemu sinu Jakopu.
» Ustani, sine Jakope!«
»Nemrem se, majka nemrem se,
vile su srce vadile. «
»Poznaš li, sine, koje su?«
»Kak bi je, majka, nej pozna!?
Prva si bila, majka, ti,
druga je bila sestrica,
tretja je bila ljuba ma.
Vi ste mi, majka, vadili,
sestra je tajner držala,
luba je svečom sve tila,
ona se jako plakala.
Ne plač se, luba, ne plač se,
jošče mi nesu zvadili

У њиховом сажетку оне говоре о младићу којег мајка испитује о догађају који се збио у сну или на јави. Син јој тада говори о сусрету са три женска лика, виле или вештице, од којих су му две хтеле наудити, вадећи му срце, док је трећа негодовала. Потом открива да су то биле управо његова мајка и сестра или тетка, док га је његова вољена покушавала спасити.

Овде увиђамо утројени женски облик сличан оном какав је код суђаја приликом рођења, где једна од њих говори у корист детета. Али овакве песме могу указивати и на неизбежни болни растанак сина са мајком и осталим женама из куће како би се окренуо сопственој жени. У њима син доживљава преображај из детета у мушкарца спремног за женидбу.
 
Сличан опис три виле у обличју свакодневних укућанки налази се и у бугарској традицији. Овде сусрет са овим женама бива погубан по младића, али је значајно што се он одиграва на извору. А управо на извору, и то оном са ког у пролеће потиче животодавна снага затичемо утројену богињу у предаји балтичких народа. И тамо ће једна од жена покрај воде бити приказана као мајка. Овим се оцртава балто-словенска старина представе о божанствима чији је спомен очуван до данас.

Текст: Душан Божић

Литература:
Зоја Карановић - „Песма о овчару чије су срце изјеле вештице, текст и обредно-митски контекст песме“, Зборник матице српске за славистику 73, Нови Сад, 2008, стр. 153-165.
Radoslav Katičić - ”Gazdarica na vratima”, Ibis grafika, Zagreb, 2011
Alenka Goljevšček - ”Mit in slovenska ljudska pesem”, Slovenska matica, Ljubljana, 1982

Слика:
Душан Божић - Троична Свемајка