Ковање

Већ и сам метал носи велику светост, јер је поникао из утробе земље, па се тако особа која га обликује и сам процес такође сматрају светим. Ковачи су одувек поштовани, јер поседују вештину да укроте сиров материјал и уз помоћ огња произведу нове предмете. Тако и у нашем народу постоји веровање да је ковачки занат мистичан а да је ковач чаробник, човек који управља мистичним силама. Око израде магијских предмета ковачи су морали пратити низ поступака, ковање одвијало у ноћи пуног месеца не изговарајући ни реч, док би ковачи били голи. Такође женама је било забрањено бавити се овим занатом осим у посебним приликама када би заједно са мужем и оне ковале. Сви предмети који учествују у ковању добијају посебну моћ, на пример наковањ се користи и као магијска заштита од злих сила тако што га ковач на одређени дан удари чекићем, а верује се да вода која се прелије преко наковња и скупи постаје лековита.
Текст: Милош Костић, Душан Божић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник“, Нолит, Београд, 1970
Mircea Eliade - "Kovači i alkemičari", GZH, Zagreb, 1982
Радомир Р. Подунавски - „Традиционално Балканско вештичарство“, Еsotheria, Београд, 2007

Слика:
Душан Божић - „Ковање“