Тиса

Позната је као вилинско дрво. Народна предања кажу да се око њега скупљају и на њему задржавају виле, као и да тиса „расте само на чистом месту”. Код Јужних и Западних Словена имала је улогу свеобухватног чувара од чини и урока, вештица и утвара, као и злих сила уопште.
Због његове заштитне функције, од овог дрвета су спарављане разне амајлије, оно је стављано у одело и у сандуке с оделом, од њега су сачињаване кашике, корице за ножеве, штапове, ђердане, муштикле итд. Људи су тису носили уз тело испод одеће, гранчице су уплитали у гриве коња и убацивали у рогове волова и крава (у претходно пробушене рупице). Девојке су такође увезивале комадиће тисовине у косу. Тисом су се штитила и деца: осим што би им комадић дрвета ушивали у одећу или капу, од тисовине су прављени делови колевки или креветића.
У неким јужнословенским крајевима, постоји посебан ритуал посвећивања тисе, који се назива „дворење тисе”. Поводом овога би невини момак и девојка чували комад тисовог дрвета целе ноћи поред ватре, а у зору би момак опалио метак из пушке и викнуо: „Тиса je предворена!”. Таква би тиса имала посебну мoћ.
Тиса је била присутна и у народној медицини. Од њеног корена справљан је лек прoтив туберкулозе, а кора скувана у маслу, ако би се узимала 40 дана, лечила би падавицу. Међутим, код Западних Словена она је убрајана у опасне биљке: каже се да je њена сенка јако отровна, па стога испод ње не треба спавати. Јужни Словени веровали су да не треба стављати тису на ватру, јер ће човек који то учини умрети исте године.
Текст: Александра Божиловић

Литература:
Веселин Чајкановић - „Речник српских народних веровања о биљкама”, Српска књижевна задруга, 1985
Радомир Р. Подунавски – „Традиционално балканско вештичаство”, Еsotheria, Београд, 2007
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Т. А. Агапкина – „Тиса”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001