Након обављене жетве на имању се чувао последњи сноп жита. Из тог снопа узимано је зрневље које је се користило приликом спремања обредног хлеба у време јесењих, односно зимских светковина. Тада би домаћин благо скривен иза овог хлеба упиткивао укућане да ли га они виде, односно да ли се мила, помаља, иза хлеба, Након што би му укућани одговорили да га могу видети, он би им упућивао одговор формулом: „Сад мало, а до године ни мало”. Имајући на уму да наредна жетва буде још богатија, да се прикупи још више жита, а самим тим и да још већи хлеб буде сапремљен. Овакав обред знан је готово свим словенским народима, у неким регионима ипак не би било обредног хлеба, већ би домаћин био скривен управо иза оног последњег снопа чуваног у кући или у амбару. А посебност ове ритуалне радње је што њу, у истоветном облику, затичемо и међу писаним изворима западноевропских хроничара који извештавају о овом обреду приликом жетвених светковина западнословенских Рујана, на рту Аркона у светилишту бога Свентовита.
Текст: Душан Божић
Литература:
Шпиро Кулишић, - „Из старе српске религије”, Српска књижевна задруга, Београд, 1970
Донат Њевјадомски - „Како посејеш, тако ћеш и жњети”, Кодови словенских култура 5 – Земљорадња, 2000, стр. 39-55
Слика:
Душан Божић - Чесница
Нема коментара:
Постави коментар