Магијско понашање које има за циљ остварење неке промене у жељеном правцу, заснивајући се на представи да болести и друге недаће изазивају нечисте силе.
Бајањем се баве појединци и то најчешће старије жене које се још називају бајалице, молибоге, видигоје, а назив врачарице, вражалице, мађионице се употребљава за оне жене које бајањем могу нанети зло. Знање бајања се преноси у оквиру породице, од старијих млађима и по правилу млађа бајалица креће да баје тек када старија престане.
У појединим крајевима бајалица је падала у транс и на тај начин се њена душа борила са болешћу или је молила виле да јој помогну у излечењу болесника. За бајање су се бирала и одређена места која су симболизовала границу као што су праг, река, мост, бунар као и нечиста места, ђубриште, свињац и гробље и још многа друга места са магијским својствима, огњиште, стожер, дрво или камен.
Текст: Милош Костић
Литература:
Љ. Раденковић - ,,Бајања'', Словенска митологија - енциклопедијски речник´´, Zepter book world, Београд, 2001
Нема коментара:
Постави коментар