Пас

Први припитомљени грабљивац уједно ће постати људски сапутник кроз повест и развитак човечанства. Иако је данас претежно схваћен као умиљати љубимац, цењен због својих одлика оданости и пожртвованости, његова основна улога у друштву била је заштита људских добара односно читавог домаћинства. Стога су посебно вредновани неукроћени и опасни пси. Oвакве одлике их постављају на границу између уређеног и дивљег, доброг и лошег. Управо такво двојако становиште запажамо у изворнима словенским веровањима. Ово се примећује у односу са вампиром којег пас, најчешће потпуно црн, може нањушити. Пас, такође, може и сам проузроковати повампирење прескоком преминулог. Од паса се клоне и друга митска бића, попут дрекавца, док ће исто тако његово обличје каткад преузимати вештице или здухачи. Овако схваћен, пас задржава своју природну везу са непознатим и оностраним, док бива уроњен у људско друштво, ред и цивилизацију.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Aneta Svetieva - "He is a dog, but I am a bigger dog than he is", Studia Mithologica Slavica, 5, 2002, pp. 131-144.
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Слика:
"Shepherd and his faithful dog" - Jakub Rozalski