Вук

Обзиром да је у питању звер са којом су се Словени најчешће сретали и која им је представљала сталну опасност није чудно што је задобио значајно место у веровањима словенских народа. Сведочанство страхопоштовања које је ова животиња уживала јесте да му се име није смело помињати, већ би се користили разним надимцима како он не би био призван. Из истог разлога нису му хтели наудити а када би били принуђени на то, настојали су различитим даровима умилостивити његов дух. Изражена је и његова заштитничка страна, јер се повезује са култом предака који могу бити отелотворени у њему. Тако се предмети са вучијим ликом или амајлије израђене од делова тела сматрају изразито отпорним и снажним. Деца се именују Вук и сличним изведеницама како би и она била отпорна и издржљива јер већ и само име делује заштитнички. 
Текст: Душан Божић

Литература:
 Александр В. Гура  - „Символика животных в славянской народной традиции“, Индрик, Москва, 1997
Душан Бандић - „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991

Слика:
Душан Божић - Зов