Придвојеност

У веровањима о души код Словена сусрећемо се са једном занимљивом појавом. Наиме сваки човек има свог двојника како у живим тако и у неживим стварима. Човеков двојник може бити звезда, камен, извор, дрво или каква животиња која дели судбину са својим људским двојником. Овде није реч о некаквом човековом заштитнику или спољном исходишту душе. Говори се о стварима које су засебне али опет трпе исте околности, те крај једног најчешће означава и крај онога са којим је повезан. Узрок саме повезаности човека са његовим двојником објашњава се истовременим настанком. Слична ствар увиђа се код једноданаца или једномесечића односно људи који су рођени у исти дан или месец као и појединац и са којима се исто тако дели судбина. Шире сагледано овакве представе говоре о повезаности човека са свиме што га окружује. Човек је повезан са својим целокупним окружењем, како са живим тако и са неживим стварима из природе са којима се налази у међусобној зависности и са којима сачињава целину.
Текст: Душан Божић

Литература:
Миленко Филиповић - „Трачки Коњаник“, Просвета, Београд, 1971
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник“, Нолит, Београд, 1970

Слика:
Душaн Божић - Веза