Восак

Овом материјалу се приписују заштитничка својства а употребљава се у медицини и у гатањима.
Најпознатији начин употребе воска је његово изливање у воду чиме би се, на основу добијених облика, распознавале болести, откривали злочинци, гатало о животу, смрти, удаји итд.
Исцељење болести би се вришило на тај начин што би се изговарале басме и вршиле манипулације над добијеном фигуром.
Поред медицинске употребе користио се и за превентиву, тако су људи амајлије од воска правили у облику куће, животиње , мушког и женског тела или њихових делова.
Текст: Милош Костић


Литература:
А. А. Плотникова - „Восак“, „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001

Слика:
Милош Костић - Восак

Поливачи

У склопу обредних радњи током пролетњег периода јавља се и поливање водом. Овај обред знан је под именом оblévačka односно оblievačka код Чеха и Словака, или као śmigus-dyngus међу Пољацима. Такође га налазимо и код дела Јужних као и Источних Словена. Рано ујутру, одлазило би се по неначету воду са извора или бунара. А затим би групе поливача ишле улицом поливајући пролазнике. Начешће би млади нежењени момци имали улогу поливача, и они би поливали неудате девојке и младе жене. Док би у наредног дана девојке узвраћале момцима. У деловима Пољске учесници би били маскирани у сламнате костиме и носили би назив dziady śmigustne, изједначавајући се са прецима. За своје дело, поливачи би били награђивани хлебом, сиром, сланином и неизоставним писаницама. Овим поступком млади би се ритуално прочишћавали али би се истовремено настојала обезбедити потребна киша и плодотворност.  Међутим овај обичај игра и друштвену улогу, јер би се при међусобном поливању момака и девојака назначавале будуће љубавне везе.
Текст: Душан Божић

Литература:
Мила Босић - „Годишњи обичаји Срба у Војводини“, Прометеј, Нови Сад, 1996
Teresa Smolińska - "Przemiany tradycyjnych obrzędów wiosennych w Polsce", Etnologické rozpravy XVII 1-2, 2010, str. 44-61.

Слика:
“Dyngus” - Zofia Stryjeńska,

Писанице

Општепозната је представа о јајету као стецишту животне снаге. Његово слобађање из љуске постало је симбол свеукупног препорода код многих народа. Ове одлике додатно ће се истаћи украшавањем јаја, која се тако осликана називају писанице. Тај посупак би се вршио за потребе различитих светковина током читавог пролетњег периода, када и сама природа поновно оживљава. Сходно томе, боје као и шаре на писаницама, имаће за циљ наглашавање већ поменутих особина јајета.

Писанице бојене луковицом
са шаром од биља.

У најстаријем периоду боје су добијане помоћу природних материјала из непосредног окружења. Тако се црвена, као незаобилазна боја, симбол снаге, крви и страсти добијала помоћу биљака руј и броћ или од коре шљивовог дрвета. Док се тамније, готово мрке нијансе постижу кувањем у луковици. Зелена, боја изниклог биља и обновљене природе добија се кувањем коприве и конопље, а жута, у значењу сунчеве светлости, кувањем цвета млечике и сасе. Писанице тамнијих боја попут плаве из цвета пресличице и црвеног купуса или мрке из орахове коре намењене су прецима.






Шарање писаница врши се путем неколико различитих поступака. Код већ офарбаних јаја, шаре могу бити накнадно исцртане гребањем нанесене боје. Мотиви се могу добити и причвршћивањем биљака на јаје које се затим боји, након чега се биље уклања откривајући необојену шару. Ипак најраспрострањеније је исцртавање орнамената воском. Неки од најучесталијих мотива су кукасти, односно закривљени, крст, као соларни симбол, дрво живота - које овде означава целокупну природу и птице које су и весници пролећа.

Примери истоветног орнамента из Чешке, Украјине и Србије.

Подударања како у техници осликавања, тако и у орнаментима које затичемо међу различитим словенским народима, говоре нам о старини овог поступка, и смештају нас у период прасловенске заједнице.

Писанице су дариване током пролетњих празника, или су одношене на гробље преминулима. Исто тако раширене су и различите игре попут туцања јајима, где би победник, онај чија писаница је остала у целости, добијао јаје као награду. Иста награда даривана је приликом котрљање низ косину, где је циљ најдаље откотрљати јаје. Док се прво офарбано јаје, уобичајно црвене боје, чувало у домаћинству. Оно носи име чуваркућа, чувадар или страшник и приписивана су му различита магијска својства.

Текст: Душан Божић, Ивана Мораревић

Литература:
Персида Томић - „Шарана јаја“, „Народно ликовно изражавање у Србији“, САНУ, Београд, 1970, стр.105-109.
Milovan Gavazzi - "Godina dana hrvatskih narodnih običaja", HED, Zagreb, 1988
Мила Босић - „Годишњи обичаји Срба у Војводини“, Прометеј, Нови Сад, 1996
Татьяна А. Агапкина, Ольга В. Белова - „Пасхальные яйца в обрядности и фольклоре Славян“, Славяноведание 6, 2011, стр. 25-35.

Фотографија :
Владмир Ћосић - "Великдан 2017"

Бајање

Магијско понашање које има за циљ остварење неке промене у жељеном правцу, заснивајући се на представи да болести и друге недаће изазивају нечисте силе.
Бајањем се баве појединци и то најчешће старије жене које се још називају бајалице, молибоге, видигоје, а назив врачарице, вражалице, мађионице се употребљава за оне жене које бајањем могу нанети зло. Знање бајања се преноси у оквиру породице, од старијих млађима и по правилу млађа бајалица креће да баје тек када старија престане.
У појединим крајевима бајалица је падала у транс и на тај начин се њена душа борила са болешћу или је молила виле да јој помогну у излечењу болесника. За бајање су се бирала и одређена места која су симболизовала границу као што су праг, река, мост, бунар као и нечиста места, ђубриште, свињац и гробље и још многа друга места са магијским својствима, огњиште, стожер, дрво или камен.
Текст: Милош Костић

Литература:
Љ. Раденковић - ,,Бајања'', Словенска митологија - енциклопедијски речник´´, Zepter book world, Београд, 2001

Откључавање пролећа

Међу обредним песмама које се певају на уласку у пролетњни период примећује се овај устаљени мотив. Кључем, често златним, отвориће се земља и небо. Ово одражава и кључање извора, односно поновно покретање воде након одмрзавања. Откључавање ће најчешће вршити Јарило, препознат под разним заменским именима, а кључ ће добити од своје мајке или пчела и птица, мада се и свако од њих може наћи у улози онога ко откључава. Међутим исход је свуда исти. Откључавање ће имати за последицу наступање топлоте и плодоносне росе, повратак птица и змија, озелењавање, пупање и цветање целокупне природе. Ондосно овим чином се омогућује долазак пролећа.

„Smrtná neděla, 
Kdes klíč poděla? 
Já sem ho dala Svatému Jiři. 
Svaty Jiří vstává, 
Zem odemkává. 
Aby tráva růstla, 
Tráva zelena, 
Ruže črvená.”
(Смртна недељо, где си кључе денула? Ја сам их дала светом Јиржију(Ђорђу).
Свети Јиржи устаје, земљу откључава, да би трава расла, трава зелена, цветак црвени.)

„Ты пчелочка ярая,
Ты вылети из-за моря,
Ты вынеси ключики,
Ключи золотые,
Отомкни летечко,
Замкни зимушку.”
(Ти пчелице јаросна, ти излети од иза мора, ти изнеси кључиће,
кључе златне, отвори лето, затвори зиму)

„Падай Юрыла ключиы і замкі
Адамкуці красну вясну,
Красну вясну,
Цёпла лецейка,
Цёпла лецейка,
Спела жыцейка.”
(Подај Јурилу кључеве и катанце, откључаће красно пролеће,
красно пролеће топло лето, топло лето, зрело жито.)

Текст: Душан Божић

Литература:
Radoslav Katičić - ”Gazdarica na vratima”, Ibis grafika, Zagreb, 2011 
Vitomir Belaj - "Hod kroz godinu", Golden marketing, Zagreb, 2007
„Беларуская народная творчасць - Веснавыя песні”, Навука і тэхніка, Мінск, 1979

Слика:
Максим Сухарев - "Весна 2015"

Жрец

Овом именицом можемо означити словенско свештенство, односно оне који врше обреде и посредују у вези са боговима. На примере наилазимо у историјским изворима како у код Источних тако и код Западних Словена. Сам назив означава оног ко приноси жртву, јер чин жртвоприношења у старословенском гласи жрѣти. Овај глагол повезан је са индоевропским речима којима се исказује захвалност или одаје хвала. Данас израз жрец служи како би се именовало свештенство многобожачких религија.

Текст: Душан Божић

Литература:
Rick Derksen - "Etymological Dictionary of the Slavic Inherited Lexicon", Brill, Leiden, Boston, 2008
Макс Фасмер - Этимологический словарь русского языка, Том, Прогрес, Москва, 1986
Stanisław Urbańczyk - "Przeżytek pogaństwa: stpol. żyrzec", "Język Polski 3/69", 1948
Слика:
Андрей Алексеевич Шишкин - Волхв

Бдење

Ова обредна радња се вршила за време најважнијих догађаја у животу као што су порођај, свадбе и сахране али и за време празника. Намерно суздржавање од сна али такође и блажи облици забране спавања, као што су касно одлажење на спавање, рано устајање, спавање без јастука или спавање са светлом, везано је за представе опасности сна по човеков живот а имало је и заштитничку улогу. Бдење поред породиље, којој такође није било дозвољено да спава одмах након порођаја, и њеног детета имало је за циљ да их заштити од злих духова како не би заменили дете. Познато је и бдење другарица испред собе младенаца прве брачне ноћи док су често и гости остајали будни. Бдење поред покојника је потреба да се он заштити од нечисте силе а буђење укућана када пролази погребна поворка има за циљ да спречи покојникову душу да поведе са собом и душу онога ко спава.
У календарском циклусу позната је забрана спавања на Бадње вече, где се бдило испред бадњака и пазило се да се ватра не угаси.

Tекст: Милош Костић

Литература:

А. В. Гура - ,,Бдење'', Словенска митологија - енциклопедијски речник´´, Zepter book world, Београд, 2001

Слика:
Максим Сухарев - Зимние звезды