Киша

У народној традицији, киша је предмет поштовања и магијског утицаја а власт над њом је приписивана бићима са оног света а најчешће утопљеницима који су сматрани за предводнике облака. Иако је за усеве прекопотребна, некада би киша могла да направи и штету па су тако постојали обреди за њено призивање и за заустављање. Како би растерали градоносне облаке, људи се обраћају последњем утопљенику из села, молећи га да одведе своја ,,говеда’’ односно облаке са њива или би у двориште бацали јаје или неки метални предмет.Исто тако, у периоду суше, људи би одлазили до извора освећивали воду и њоме поливали себе, пастира или трудницу у циљу призивања кише. Такође, растурали су мравињак уз речи ,,колико мрава – толико кише’’. Један од најпознатијих обичаја са таквим циљем су биле поворке додола.
Текст: Милош Костић

Литература:
С. М. Толстая, „Киша“, „Словенска митологија - енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001

Слика:
Mihály Attila Kazsuba, National geographic

Ћутање

Овај облик понашања се може често сусрести у разноликим обредима словенских народа. Једна од основних улога својевољног престанка говора јесте удаљавање појединца од свакодневног и уобичајног облика понашања. Самим тим се омогућава ступање у делокруг оностраног, и управо те особине настоје попримити учесници различитих обреда, као што је случај у оквиру маскирних поворки. Исто тако примерено ће бити и да током многобројних магијских радњи влада мук. Одбацујући све што их веже са овим светом особе које израђују амајлије или врше различита зазивања биле би при томе неме као и наге, како би оностране силе могле несметано деловати. Ово одсуство говора такође је и знак поштовања самог светог места на којем се обред извршава, што се види приликом различитих ритуала попут узимања неначете воде, где се води рачуна да људски говор не наруши светост.  Истовремено, ћутање је и облик заштите појединца, који ћутећи а понекад и држећи амајлију у устима, онемогућава спољашње утицаје да му науде.  

Текст: Душан Божић

Литература:
Радомир Р. Подунавски - „Традиционално Балканско вештичарство“, Еsotheria, Београд, 2007
Татьяна А. Агапкина - „Ћутање“, „Словенска митологија: енциклопедијски речник“, Zepter Book World., Београд, 2001

Слика:
Андрей Клименко - Воспоминание древних лет

Полаженик

Овај свесловенски обред бележимо превасходно међу Јужним Словенима који су најдуже и најцеловитије очували његове особености. Под полажеником се мисли на првог госта божићњег јутра који ступа у домаћинство. Ово је пожељно особа која је ненајављена, случајни пролазник који полази кућу, у неким крајевима Србије назван и радованом. Мада у питању може бити и одабрана особа, данас уобичајно млађе дете из породице. Ипак, као старији се може схватити облик где је ова особа потпуни странац, чиме се њена непознатост изједначава са непознаницом оностраног, које га чини несигурним али и светим, што га уједно путем места исходишта изједначава са прецима.

Почетак обреда
Он долази у рано јутро и тада већ на самим вратима започиње низ обредних радњи. Пре свега он ће зажелети срећан Божић домаћину на шта му се одобравајући одговара уз позив да уђе. На уласку домаћица му наздравља, а овакве здравице у његово име показују изузетан значај који је он попримао, и посипа га сваковрсним житом, како би додатно исказала поштовање даривајући га плодовима који су сакупљени претходне године. Ови плодови као и друга храна којом се он дарује јасно ће указивати на претке чији ће он сада бити представник.

Прилазак огњу
Након ступања унутар дома, он одлази до огњишта, као значајног седишта предака и ту штапом или делом бадњака који је на том месту спаљен претходно вече, жара ватру док благосиља породицу желећи јој свака богатства.

„Колико варница толико оваца, новаца, чељади, говеди, јагњади, крмака и трмака!“
(Усачева, стр.37)

„Na tom mladom letu zdravi,veseli, kak jen jeleni. Daj vam bog ždrebič, telič, prasič, purič, racič, picekov, mira i božega blagoslova!“
(Усачева, стр.34)

Старији облик
Затим би га посели на земљу, односно сламу која је распрострта по поду, и огрнули. Ово огртање полаженика, најизворније се чинило животињском кожом, што може указати на његов старији облик. Управо такав обичај се наилази код Јужних Словена, када се у кућу уводи домаћа животиња попут овце, кокошке или чак вола.  Довођење животињског полаженика има исти значај, будући да сами преци могу преузимати животињски облик, али и да ове животиње одражавају плодност. Њихово присуство у кући имало је за циљ преношење те особине на читаву породицу и имање. Људски гост замениће вероватно првобитно животињског, и надопуниће обред бројним другим радњама које врши. Увиђа се да су сви поступци базирани на правилима имитативне магије, и имају у основи жељу за родношћу и благостањем дома у којем се налазе. Али и одраз да са поновнм напредовањем Сунца, отпочне и напредовање читавог домаћинства.

Западни Словени
Занимљиво је да се међу Западним Словенима, пре свега Пољацима од којих долази једно од најстаријих сведочанстава о овом обичају, настало у XV веку јавља још један облик полаженика односно podłaźniczka. То ће сада бити грана зимзеленог дрвета или уплетена слама, украшена разним плодовима и постављена над вратима или изнад стола. Овај предмет као и људски и животињски полажених балканских Словена, представљао је сву благородност и иметак. А приликом доласка у кућу гост би говорио:

„Na szczęście, na zdrowie, na to Boże Narodzenie, żeby wam się darzyło, mnożyło wszystko dobrze w komorze, w oborze i w roli. Daj Boże!“



Одлазак
На југу би након свих обредних радњи гост био угоштен, а приликом његовог одласка, полаженик би био дариван и поздрављан, док би га у га у неким крајевима пратили уз свирку, певајући му песме попут:

                                        „Полазниче, рани мој босиљче,
                                         Сјај, месече, и сутра увече,
                                         Да се види нама путовати,
                                         У по ноћи ка о по бела дана,
                                         Да отпратим нашег положаја.“
                                                                 (Босић,стр.72)

Закључак
Долазећи на врата домаћинства, као први гост у Божићно јутро након Бадње вечери, полаженик отелотворује претке. Врешећи низ магијских поступака он практикује идеју о поновној обнови саме природе али и имања породице. Бивајући сада претком, он из вечно зеленог оностраног света доноси наговештаје будуће топлоте и плодородности ка којима се ходи, и који ће се са пролећем остваривати. Он овде није само представа божанског претка, већ и сама животна моћ, чије је изворште у оностраном. Давши  благослов породици која га је угостила он омогућава да они спокојно дочекају почетак новог лета и остварену снагу најављене родности.

Текст: Душан Божић

Литература:
Branko Đaković - "Polaznik, polaženik, prvi božićni gost čestitar", Etnološka tribina Vol.32 No.25, 2003, str. 27-38.
Вероника В. Усачёва -  „Обряд «полазник» и его фольклорные элементы в ареале сербохорватского языка“, Славянский и балканский фольклор, Наука, Москва, 1978, стр. 27-47.
Веселин Чајкановић - „Мит и религија у Срба“, СКЗ, Београд, 1973
Веселин Чајкановић - „Сабрана дела из српске религије и митологије (1910-1924)“, СКЗ, Београд, 1994
Мила Босић - „Годишњи обичаји Срба у Војводини“, Прометеј, Нови Сад, 1996
Milovan Gavazzi - "Godina dana hrvatskih narodnih običaja", HED, Zagreb, 1988
Шпиро Кулишић - „Из старе српске религије”, СКЗ, Београд, 1970

Слика:
Максим Сухарев - Первый месяц

Пчела

Овај инсект је врло поштован у народу и према њему се људи односе као према божјем бићу. Многа су веровања везaнa за овог инсекта, па се тако верује да пчеле уједају само грешнике, као и то да гром никада не удара у кошнице.

У неким земљама се верује да душа умрлог прелази у пчелу, па људи слушају њихово зујање, сматрајући да су то њихови блиски рођаци. С овом представом везана је и улога пчеле у тумачењу снова као весника смрти. Поред тога, сматра се да ће убиством пчеле, макар и нехотице, човека снаћи назадак у сваком раду. Уз то, за пчелу се не каже да је угинула, већ да је умрла. На основу оваквих примера видимо колико је пчела важна за човека како због своје способности да прозиводи мед тако и због својих митских особина.

Текст: Милош Костић

Литература:
А. В. Гура - „Пчела”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић - „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970

Слика:
Kiri Moth - Apis Calvaria

Бршљан

Веровало се да ова зимзелена биљка пузавица, називана још и брштан, британ и пљушт, има чаробна својства. Наиме, она игра улогу посредника између људског света и натприродних бића. У јужној Србији и Македонији, дрво на којем je растао бршљан сматрано je за вилинско (тј. мислило се да се виле крију у њему).

Предања нам казују да бршљан има моћ да одбије нечисте силе и зле утицаје, па је често кориштен као заштита: стављан је у дечије колевке, млада и сватови су се њиме украшавали, такође бршљаном су кићене и куће о празницима. Распрострањена је примена бршљана у свадбеним и погребним обичајима, нарочито за време Јариловог и Бадњег дана. Код словенаца у покладним поворкама, једно од маскираних лица карневала називано je „ta mršlanast” (бршљанасти), jep je било сасвим увијено у бршљан.

Такође, ова биљка је имала примену у љубавној магији, нарочито у прорицању. Девојке би, уочи одређених дана, откинуле грану од бршљана на који је пао последњи зрак сунца, и савијајући је у венац говориле би: „Сунашце на заходу... дај да у сну видим свога суђеника”, или „Зелени венче, ти ћеш се осушити, ако не доведеш мог суђеника да те скине” и с тим венцем легле би да спавају, не би ли у сну виделе свог младожењу. Бршљан се користио као лек од од главобоље, мамурлука, краста, отока, опекотина, живих рана итд, и био је симбол здравља и дуговечности.

 Текст: Александра Божиловић

Литература:
Веселин Чајкановић - „Речних српских народних веровања о биљкама”, Српска књижевна задруга, 1985
В. В. Усачова – „Бршљан”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001

Фотографијa:
Владимир Ћосић

Ала

Народна предања Јужних Словена кажу да је ово биће одговорно за непогоде, и да чини огромну штету довлачећи олујне и градоносне облаке, тако уништавајући летину. Такође се сматрало да ала може да излуди човека и он тада постаје „алосан”.
Главни противник але био је змај, кога су људи доживљавали као заштитника свог краја, а то је такође могао бити и ветровњак (здухаћ), или змајевити јунак.
Назив „ала” је грчког порекла и значење му је „град” или „туча”. Сматра се да је ово митско биће настало стапањем легенди народа са простора Балкана, али да процес мешања никада није сасвим завршен.
Што се тиче облика але, у предањима он нигде није jеднозначно одређен. Негде се веровало да је ала невидљива и да се може чути само њено шиштање, а негде да је неман са огромним чељустима, или коњском главом. Други кажу да се појављује у облику орла, а негде да ала спушта змијолики реп до земље, док јој глава остаје у облацима и ако би неко видео њену главу изгубио би разум. У Црној Гори се веровало да ала има облика жене, а у Бугарској да има псећу главу и жуту крљушт по телу.
У неким крајевима људи су мислили да ала може бити и добра, јер би из туђег села понекад њима донела летину. У Србији се веровало да але једу Сунце и Месец и да тако настају помрачења, а да су кратери на Месецу последице алиних уједа.
Текст: Александра Божиловић

Литература:
Слободан Зечевић - „Митска бића српских предања”, ИРО Вук Караџић, Београд, 1981
Љ. Раденковић – „Хала”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001

Израда коледарских маски

У овом снимку можете видети поступак израде традиционалних српских маски, као део шире словенске традиције знане под именом  „Коледари“.

Маскирне поворке чине један од главних елемената у обичајима током зимског периода. Зооморфне и антропоморфне маске справљали би младићи. Они би под њима ходили од куће до куће у оквиру одређеног региона, носећи звона и певајући песме правили би изузетну буку, док би их мештани даривали различитим даровима. Њихов главни задатак је да отерају зле духове и донесу плодородности домаћинству. У овим зооморфним костимима они предстаљају предке, који долазе из оностраног како би помогли током зиме и најавили предстојећи период обнове вегетације. Током зимског периода култ предака и култ вегетације бивају наручито испреплетени.


Снимак и монтажа:
Владимир Ћосић

Музика:
Svarica - Trudan Hod