Дожињалица

Такође и дожињанција, дужионица, дужијанца, дожинки, дажынкі, dożynki, јесте општесловенски назив за обред свршетка жетве који се одвија између краја јула и средине септембра у зависности од краја. Приликом тога дана врши се последња жетва, плету се венци од жита којима се ките жетеоци а посебно се украшава највреднији жеталачки пар. Од последњег снопа жита у откосу прави се посебан венац или би се сплела „божја брада”, о којој је већ било речи. Они би остајали у кући а њихово семе би се користило приликом прве сетве наредне године, тиме се успостављала веза између старог и новог жита и вегетацијски ток се држи непрекинутим. Такође, спрема се хлеб од новог брашна и исказује се захвала на приносу и уроду који је остварен те године, уз припремање велике гозбе. Након тога омладина остаје да се весели уз игру и песму.
Текст: Душан Божић

Литература:
Čeněk Zíbrt - "Obžinky", Nákladem F. Šimáčka, Praha, 1910
Шпиро Кулишић - „Из старе српске религије”, Српска књижевна задруга, Београд, 1970
Ольга А. Терновская - „Славянксий дожинальный обряд - Терминология и структура”, Автореф. канд. дисс, Наука, Москва, 1977
Бранко Ћупурдија - „Пут ка целовитости дужијанце”, Гласник Етнографског института САНУ, vol. 58, бр. 2, стр. 163-172, 2010

Слика:
J. Racek - "Průvod obžinkový na Táborsku v polovici XIX stol."