Мокош

О особинама и функцији ове богиње највише сазнајемо из источнословенског фолклора и језика, мада њене трагове, највише у виду топонима, проналазимо ширем словенског света. Већ из самог имена божанства увиђамо везу са влагом али и предењем. Стога, њено место јесте у подножју дрвета света, на влажном, крај извора поред ког она мочи кудељу и преде нити судбине. Из овог приказа она може бити утројена у облику суђаја. Поред тога, њено друго место је у крошњи дрвета света где столује заједно са Перуном, па тако и петак, дан посвећен њој, стоји уз громовников. Када је доле, на извору, богиња Мокош златним кључем откључава и закључава врата која се налазе између корена и остатка стабла, чиме уређује плодност године. Она је Велика Богиња, Мајка Влажна Земља.
Текст: Милош Костић, Душан Божић

Литература:
В.В. Иванов ,В. Н. Топоров - „К реконструкции Мокоши как женского персонажа в славянской версии основного мифа“ , Балто-славянские исследования 1982. Москва, 1983, стр. 175—197.
Radoslav Katičić ”Gazdarica na vratima”, Ibis grafika, Zagreb, 2011

Слика:
Ярина Вовк – ”Макошь”