Оно по чему је посебна ова ватра је начин њеног настанка - трењем између два дрвета једно о друго, а сам чин се назива вађење живе ватре. Живу ватру су најчешће вадили у „ниједно доба” ( после поноћи) или раном зором - док дан напредује. Кориштена је у многим обредима а један од њих је обред прочишћења од болести који је текао овако: након што се жива ватра извади, поделили би је на два дела како би људи и стока могли да прођу између ње и приликом проласка би изговарали: „Прођох ватру не изгорех, прођох болест не нападе ме”; и тиме заштитили себе од болести.
Текст: Милош Костић
Литература:
Сима Тројановић - „Ватра у обичајима и животу српског народа”, Просвета, Београд, 1990.
Слика:
„Жива ватра” - Душан Божић
Нема коментара:
Постави коментар