Купала

Прослава летњег сунцостаја односно дугодневице међу словенским народима испуњена је бројним обредима. За овај дан говори се да је толико важан да сунце на небу три пута застане. Већ изјутра пре свитања започиња се брањем биља које има посебне магијске особине, те се користи за гатања и врачања која су честа у овом дану. Такође верује се да ту ноћ цвета папрат чији цвет открива благо или дарује моћ немуштог језка. Битно је и обредно купање у реци како би се прочистили и заштитили, уз то девојке реком пуштају цветне венчиће као део љубавне магије. Увече при заласку сунца, пале се коре од дрвета - лиле како би се отерале нечисте силе али и велике ватре - кресови, око којих се људи веселе, играју кола и који се прескачу зарад прочишћења. Ово је свечаност у којој се спајају вода и ватра, дан и ноћ, мушки и женски принцип а небеска свадба пренета је на земаљску раван. Слични обичаји могу се пронаћи код мноштва индоевропских народа, и након христијанизације углавном бивају везани за дан рођења светог Јована. Као божанство, Купало се помиње тек од 17. века, када долази до грешке у тумачењу светковине.
Текст: Душан Божић

Литература:
James George Frazer, "The Golden Bough", Macmillan and Cо., London, 1894
Ш. Кулишић, П. Ж Петровић, Н Пантелић, „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970
Вера Соколова, „Весенне-летние календарные обряды русских, украинцев и белорусов”, Наука, Москва, 1979
Radoslav Katičić - "Zeleni lug", Ibis grafika, Zagreb, 2010

Слика:
Максим Сухарев - „Купальская Ночь”